Чај без шећера: мане дигиталног организовања

Приредио: И. Ђиковић

Борба за људска и радничка права ишла је у корак са развојем технологије. Парна машина пустила је у погон много више од организованог индустријског рада. Свака инстанца технолошког напретка убрзавала је комуникације, стварајући простор за остваривање идеја чије спровођење до пре пар стотина година не би било могуће.
У ери рачунара улога информације постаје дуална. Она задржава природу организационог податка, али добија и нову улогу. У свету аутоматизоване производње, у којем је људски рад све више окренут услужним делатностима информација постаје производ.
Технологија је данас ушла у свакодневни живот свих генерација. Млади, рођени у информационом свету, доживљавају технологију као природни продужетак не само својих радних и пословних могућности, већ и као део свог живота, у којем дигитално друштвено организовање има велики удео.
У животу, у којем све брже размењујемо информације, долази до раскорака између традиционалног природног, биолошког, друштвеног организовања и темпа који у том организовању диктирају информационе технологије.
Организовање политички ангажованих друштвених група, употребом модерних комуникационих технологија дало је сјајне резултате када је у питању брзо окупљање великог броја људи око одређене идеје. Најновији примери за то су одбрана парка Гази у Турској, протести „Индигнадоса“ у Шпанији и покрет Окјупај у Сједињеним Државама.
Ипак, приметне су разлике између на брзину постигнуте величине и енергије тих покрета, и резултата које је борба за њихову идеју донела. У односу на њихову величину, резултати су пропорционално много мањи а у одређеним случајевима су у потпуности изостали.
Зашто је то случај?

На делу је уочљив јаз између људске биолошке потребе за успостављањем контакта и попречних веза унутар једне организације и врсте контакта који нам омогућује технологија.
Комуникација употребом технологија је одлична за иницијално ширење идеје, али, ослањање на њу, у тренутку у којем једна организација или покрет жели да успостави чврсте везе између својих чланова, доводи до лабавог односа између људи унутар организације. Уколико, притом, покрет одлучи да се задржи на нивоу активизма, уместо да се организује за трајну политичку борбу, осипање чланова, губитак енергије, разочарење и малодушност наступа неизбежно.
Турска социолошкиња, Зејнеп Туфекци је поставила питање неименованом турском политичару „Како је могуће да ваша партија и даље добија на изборима, без обзира на огромне друштвене покрете који су се успротивили естаблишменту?“
„Зато што ми пијемо чај без шећера“ уследио је на први поглед неразумљив одговор.

„Они се окупљају путем друштвених мрежа и организују разменом твитова. То им на почетку доноси велики одзив, али недостатак комуникације око оперативних питања и мали обим директних, физичких, међуљудских веза, доприноси да уместо јаке организације они направе нешто што подсећа на интернет балон (бабл), који се на крају издува. Ми добро проценимо такве покрете, знамо да је њихова снага краткорочна, да немају разраду и план за дугорочно остваривање циљева и да ће у кратком временском периоду њихов притисак да ослаби. Са друге стране, ми одмах по завршетку избора, почињемо да се понашамо као да смо у новој изборној кампањи. Имамо тимове политичара који обилазе грађане из свих слојева и класа и ступамо са њима у директан људски контакт. Догађа се да дневно имамо и по 50 састанака, на којима нас понуде чајем који из поштовања према домаћину не можемо да одбијемо. Зато га пијемо без шећера, који у великим количинама не би могли да поднесемо а да се не разболимо. После свакодневних састанака са људима, састајемо се унутар партије, разменимо мишљења, искуства и утиске, и припремамо се за следећи дан.“

Непосредни контакт одговара људској природи. Он успоставља везе поверења: Људи почну да се састају редовно и добију прилику да организују добре радне тимове, разговарају, размењују искуства и дођу до решења и идеја које потом могу да заступају како би иза тих идеја окупили велики број ангажованих присталица. Маса која подржи такве покрете се неће лако осути или одустати од борбе за циљ, захваљујући константном директном контакту са носиоцима идеје и могућности да том контакту и сами дају свој допринос. Такав вид организовања не искључује модерна средства која свакако постају неизоставан алат али да би се остварили резултати, на првом месту мора да постоји разумевање за место и улогу дигиталних друштвених мрежа и информационих технологија у модерном организовању.
Поплава информација којима су изложени грађани модерних друштава, одавно не долази само из средстава јавног информисања. У игри су оглашавање на друштвеним мрежама и великим интернет претраживачима, а у дигиталном простору готово све организације (пословне, политичке, друштвене…) могу да пласирају мањи или већи део своје агенде, прилагођавајући је навикама корисника, како би допрли до што већег броја људи. Познавање навика корисника информационих технологија пружа могућност задирања у приватност које је употребљено како би се свакој групи корисника приказао управо онај садржај на који су навикли или који им се допада. Тај вид употребе технологија сам по себи не мора обавезно да буде лош и у великој мери зависи од природе садржаја који корисници желе. Природа тог садржаја на првом месту зависи од образовања, жеља, планова и намера сваког корисника.
Тужно је, али и алармантно, стање јавног образовања у технолошки орјентисаном свету у којем људи имају јасно формиране ставове о тривијалним темама, а да при том, у општој поплави информација, не могу да изграде свој став о заиста важним проблемима са којима се суочавају модерна друштва.
Тај процес не само што демонтира јавни дијалог већ је и претња за сваки облик демократије.

Зато је поред политичке и друштвене борбе на свим нивоима, важна упоришна тачка модерних политичких покрета који се залажу за друштвене промене, управо разумевање сопствених организационих слабости и константан рад на образовању, како својих чланова и присталица, тако и великог броја чланова друштва унутар којег делују.


Извори:
Damon Horowitz – „We need a moral operating system“
Zeynep Tufekci – „Online social change: easy to organize, hard to win“
Gustave Le Bon – „The crowd: A study of the popular mind“
Edward Bernays – „The Engineering of Consent“
Howard Zinn – „War is the health of the state“