Интервју са Робертом Мекчезнијем о медијима и политици (2. део)

Роберт Мекчезни је професор комуникологије и медија на универзитету УИУЦ у америчкој држави Илиноис. Мекчезни је стручњак на пољу историје и политичке економије у комуникацијама. Бави зе слободом медија и улогом коју медији имају у капиталистичким друштвима. Суоснивач је националне америчке организације “Free press”.

У СЛОМУ КАПИТАЛИЗМА ЛЕВИЦА ЈЕ ЈЕДИНИ ИСПРАВАН ИЗБОР

Народни и грађански покрети који су се протестима супротставили постојећем политичком моделу задобили су широке симпатије Американаца. САД су доживеле успон веома јаког покрета “Окупирај” и захтеве великог броја људи за друштвеним променама. Зашто Америчка политика на готово свим нивоима није имала вољу да комуницира са својим грађанима?

Ако гледате Америку само кроз изборне резултате, помислићете да су сви Американци задовољна популација која подржава владавину корпорација, која захтева да богаташи плаћају ниске пореске стопе, који желе да укину јавно школство и јавни систем здравствене заштите и који желе да њихова земља ратује са готово свим другим државама на планети.
Али, ако дођете у Америку, видећете да за то гласа мањина, и то не било каква, већ препознатљива мањина. Већина грађана је потпуно одвојена од политичког система, сматра да се тај систем отуђио и да више нема никве везе са житељима Америке. То је извор огромне фрустрације за просечног Американца, и отуд протести против десничарски орјентисаних локалних влада и федералне администрације.
Америка се мења. Животни стандард је пао. Неједнакости су огромне. Тржиште рада које би требало да запошљава млађе људе је у стању у каквом је било током велике економске кризе тридесетих година прошлог века. Синдикати практично не постоје а услови рада су грозни. Квалитет живота у Америци је све лошији, а политички систем не чини ништа да ситуацију поправи. У ствари, такав политички систем је генератор тешке ситуације. Отуд толике експлозије незадовољства, а то је само почетак.
Ако погледате однос медија и политичког система према кампањи коју за председничку номинацију води Берни Сандерс, видећете да га је у неким моментима, естаблишмент третирао као да је педофил или нешто још горе од тога. Зашто? Зато што је почео да користи реч “социјализам”, која је у политичком животу Сједињених Држава била забрањена сто година. Али, упркос нападима, Сандерс је успео да одбрани тај појам и да га учини популарним. Велики број младих, незапослених и незадовољних, изгубивши поверење у капитализам, се из дана у дан окреће идеји социјализма. То су разлози због којих Сандерс доживљава ужасно лош третман у медијима, који се према њему опходе као да је педофил па чак и горе, док о Хилари Клинтон извештавају као да је наследница Сједињених Држава. Можда Сандерсу није суђено да буде победник, али његов значај лежи у томе што је Американцима приближио сјајну традицију социјализма.
Америка је у покрету. Све више грађана увиђа у каквој земљи би требало да живимо. Сандерсова кампања је само још једна ескалација тог става, и мислим да ће то да се настави.

Рекли сте да је социјализам у САД све популарнији међу радничком класом, младима и незапосленима. Успон “радикалне левице” у медитеранској Европи, на Исланду, у Ирској а од недавно и у Великој Британији подржао је велики број грађана. Насупрот томе, у неким државама Западне Европе, јача популарност националистичких и чак и отворено фашистичких идеја. Чини се да је, и поред нарастајућег фашизма, левица схваћена као највећа опасност и највише је на удару мејнстрим медија. Зашто на западу постоји толико велики страх од левице?

Човек не мора да буде много мудар како би одговорио на то питање. Социјализам каже да је суштински проблем човечанства то што је највећа количина богатства сконцентрисана у рукама малог броја људи, да то генерише највеће друштвене проблеме, и да то, на овај или онај начин, мора да се промени.
Будући да богаташи имају огроман политички и медијски утицај, за њих су промене на које позива левица изузетно лоша идеја, будући да они највише профитирају од неједнакости.
Капитализам је омануо, како у Америци тако и у другим деловима света. Долазак Џеремија Корбина на чело Лабуристичке партије у Великој Британији говори много. Никада у својој историји Лабуристи нису имали председника који је био већи левичар, а ради се о партији која је била прилично окренута левици у првој половини двадесетог века. Берни Сандерс је у Америци буквално изашао из мишије рупе. Кандидат који пре двадесет година не би добио више од два одсто гласова је данас озбиљан у трци за номинацију за председника државе. Покрети на левици ничу широм медитеранске Европе. Наравно да корпоративни медији нису одушевљени и да ће да се понашају према таквим снагама и људима као да су то потпуни лудаци. Али, са друге стране, мејнстрим партије не нуде ништа, будући да су корумпиране и да служе политици какву класа богаташа жели да спроводи. Они су у стању да функционишу само када је са економијом све у реду. Али, капиталистичка економија одавно није у реду, и нема изгледа да ће да се поправи, чак ни дугорочно. Улазимо у период у којем је, после више од две стотине година, капитализам коначно скренуо са курса.
Јасно је да ће свет морати да доживи фундаменталне друштвене промене. Очигледно је и какве би то промене требало да буду. Демократска промена друштвеног и економског оквира би требало да буде таква да једнако заступа интересе свих људи. Чини се да је то рационалан, хуман и демократски начин да решимо проблеме. Историја нас учи да када пропадну економије и људи изгубе поверење у устаљену политику, израсте и ојача демократска левица, али, на жалост, ојачају и недемократски и фашистички покрети. Они своју снагу налазе у повећаним државним издацима за незапослене, полицијској држави и милитаризму. Како би оправдали насиље увек сатанизују један слој или класу грађана, користећи расизам или шовинизам. Тако су радили раније, тако раде и сада.
У свакој кризи, па и овој данас, стојимо на раскрсници. Или ћемо да одаберемо левицу и пут ка социјализму, или ћемо да се упутимо на другу страну, ка фашизму, за који нисам веровао да у мом животном веку може да се врати, али који се појављује поново свуда у свету.

Очигледно је да је монетарно-политички систем на крају свог животног века. Колико дуго ће постојећи систем да буде у стању да се одржи и да ли је такво предвиђање могуће?

То нико не може да предвиди. Све што можемо је да посматрамо тачке притиска, да проценимо колико је јак притисак система на обичног човека, и да у неком тренутку, када тај моменат буде уочљив кажемо “Нешто би требало да се догоди”.
Људима који закључе да систем не може да се промени, изузев ако се сад одмах нешто не промени, увек испричам причу о свом познанику, професору који је у САД дошао из Јужне африке шездесетих година. Он је био велики заговорник укидања апартхејда и страствени борац за ту ствар. Када је дошао дан да се преселим из Сијетла у Висконскин, дошао сам код њега у кабинет, да се опростимо, и затекао сам га у депресији. Била је 1988.година, Нелсон Мандела је и даље био у затвору а мој професор је закључио да је борба узалудна и да у Јужној Африци промене нису изводљиве. Било ми је жао због његовог душевног стања, ипак, у годинама које су долазиле, Мандела је изашао на слободу и убрзо стекао толику политичку моћ да је успео да укине расну сегрегацију, демонтира апартхејд и да постане први председник слободне Јужне Африке. Професор је, у нашем окружењу, највише знао о политичкој ситуацији у Јужној Африци, па ипак није био у стању да предвиди да је те 1988. његова земља на ивици огромних друштвених промена.
Тако велике политичке потресе нико не може прецизно да предвиди. Али можемо да будемо део притиска на систем и дамо све од себе како би догађаји имали хуман и демократски исход.

Кажете да би требало да учествујемо у притисцима на систем. Каква политичка идеја би имала снаге да покрене и спроведе друштвене промене? Шта можемо да учинимо како би се то догодило?

Увођење радикално другачије економије, свуда на свету не значи да неће да буде пословања, малих бизниса или улагања, али, пословање мора да се окрене од профита, да буде у рукама друштвених заједница, кооперативно и у неким случајевима у власништву државе. Пред нама је велика борба да изградимо такву, нову економију, на згаришту старе економије и да у тој борби створимо бољи свет. Та борба, пре или касније, захтева да преузмемо контролу над државама, и да донесемо законе који ће да ударе темељ новој одрживој економији. Нема компромиса. Уколико не говоримо о потпуној промени, причамо глупости, и заиста ништа не доприносимо. Уколико економију оставимо у рукама Вол Стрита, великих компанија и богаташа, дозволићемо им да баце човечанство преко ивице понора. Морамо да понудимо алтернативно решење. Наша политичка идеја мора у себи да има такво решење и да нуди много виши степен демократије, учествовања људи у управљању, у економији и екологији. Само таква политичка идеја може да оконча сиромаштво на планети.

Разговарао: Иван Ђиковић