Intervju sa Robertom Mekčeznijem o medijima i politici (1. deo)

Share Button

Robert Mekčezni je profesor komunikologije i medija na univerzitetu UIUC u američkoj državi Ilinois. Mekčezni je stručnjak na polju istorije i političke ekonomije u komunikacijama. Bavi ze slobodom medija i ulogom koju mediji imaju u kapitalističkim društvima. Suosnivač je nacionalne američke organizacije “Free press”.

MEJNSTRIM MEDIJI SU PSI ČUVARI KORPORATIVNE AMERIKE

 

U situaciji u kojoj se nalaze Sjedinjene Države, stiče se utisak da mediji u SAD namerno izbegavaju da pišu o važnim temama, kao što su ekonomska kriza, politika kao porodični biznis (Buš, Klinton), narodni protesti, dok sa druge strane ogromnu medijsku pažnju poklanjaju pojavama poput Donalda Trampa. Sa kojim problemima se suočavaju mediji u SAD i iz kojih razloga je komunikacija između medija i javnosti na toliko banalnom nivou?

Način na koji mediji u Sjedinjenim Državama prate političke kampanje je već duže vremena zastrašujuće loš, i veoma iritira građane. Novinari ne ulažu previše truda i vremena u analizu i ne bave se istraživanjem kandidata. Javnost ne zna čije interese zastupaju političari, do kojih vrednosti drže i šta zaista planiraju da urade. Medijske kuće ne žele da izdvoje resurse za taj vid novinarstva i umesto toga primoravaju novinare da pišu pojednostavljene priče koje se oslanjaju na analize popularnosti i na lične prognoze.
Mediji često ocenjuju kvalitet kandidata prema njihovim sposobnostima da nasamare javnost i prevare ljude da glasaju za njih. U očima medija, kandidat je uspešan ukoliko ume da stvori dobru auru oko sebe, čak i kada je ta aura potpuno u nesaglasju sa njegovom biografijom. Došli smo do toga da novinari koji rade u mejnstrim medijima više cene kandidate koji umeju da manipulišu ljudima.
Veliki mediji u SAD nemaju predrasuda prema kandidatima dve velike partije (Republikanskoj i Demokratskoj), koliko imaju predrasuda prema svakoj političkoj misli koja ne dolazi iz mejnstrima, to jest, iz dve dominantne političke grupacije.
Mediji govore da su jedini ozbiljni kandidati oni koji predstavljaju interese Vol Strita, to jest bogatih i moćnih, kao i oni koji ne izazivaju previše Pentagon. Mejnstrim mediji će da ignorišu kandidate koji odstupe od tog puta, koji kritikuju spoljnu politiku SAD, koji kritikuju militarizam, koji kritikuju Vol Strit i kapitalizam. A kada nisu u prilici da ih ignorišu tretiraju ih na drugačiji način od mejnstrim kandidata. Ljudi koji kontrolišu medije smatraju da takvo novinarstvo, takav biznis i takva politika čine prirodni poredak stvari.

Kažete da medijske korporacije u SAD rade “ruku pod ruku” sa ostatkom korporativnog sveta i ne žele da menjaju postojeći model ponašanja?

Posmatrajte to ovako. Kandidat u kampanji za funkciju predsednika SAD nema nikakve veze sa političkom ambicijom da bude šef demokratskog političkog sistema koji bi trebalo da bude odgovoran biračima. O tome postoji samo retorika, ali te priče u Americi više nikome ne možete da prodate. Predsednik SAD je u stvari direktor korporativne Amerike koji je na prvom mestu odgovoran isključivo američkim bogatašima. Možda ovo zvuči kao gruba marksistička retorika, ali na žalost, to je istina o Americi.
Na primer, Džeb Buš, brat Džordža V. Buša i sin Džordža H. V. Buša, trenutno ima problema u kampanji za presedničkog kandidata. Zbog toga je bio prinuđen da se obrati svojim sponzorima i finansijerima i da objasni nekolicini bogatih američkih porodica, koje su u njegovu kandidaturu uložile stotine miliona dolara, gde je pošlo loše. On je bukvalno morao da objasni da li je njihova investicija isplativa, ali i da traži još novca, kako bi pokušao da nadoknadi zaostatak u trci. To objašnjava kome je zaista odgovoran kandidat za predsednika Sjedinjenih Država.

Da li narod u Sjedinjenim Državama danas bolje razume situaciju nego što je to bio slučaj pre nekoliko decenija?

Jako veliki broj ljudi koji ne živi u Sjedinjenim Državama ne razume kakav je politički sistem ovde i veruju da su u Američkoj politici, kao što je to slučaj u nekim razvijenim demokratijama, zastupljeni različiti stavovi. Ironično je, ali istinito, da političke prilike u SAD možda najbolje razumeju ljudi koji su živeli ili žive u državama u kojima je bio zastupljen jednopartijski sistem.
Mi ovde imamo dve velike partije, Republikansku i Demokratsku. Bez obzira na to što između te dve partije nesumnjivo postoje određene uočljive razlike, one su male, u poređenju sa sličnostima i slaganjima oko većine suštinskih političkih pitanja.
Ovde jako mali broj ljudi glasa, što je još jedna stvar koju ljudi iz drugih zemalja ne razumeju. Na izbore za predsednika SAD izlazi možda polovina upisanih birača, a često taj broj bude i manji. Pritom su to predsednički izbori koji uvek izazovu veliku polarizaciju. Na druge izbore, za kongres na primer, izlazi možda između 30 i 35 odsto glasača.
Politička priča Amerike leži upravo na ljudima koji ne glasaju, a njih je između pedeset i sedamdeset odsto. Većina njih su nezaposleni, mladi ispod trideset godina života i siromašni. Što je zajednica siromašnija to je manje izvesno da će njeni članovi da izađu na izbore. To se naročito odnosi na ne-belačke zajednice, u kojima žive vredni radni ljudi razočarani u sistem i ljudi koji ne veruju da izbori mogu da reše probleme sa kojima se u svakodnevnom životu suočavaju.
Populacija koja glasa je mnogo starija, mnogo bogatija, i mnogo konzervativnija. Ta klasa dominira političkim sistemom, i zato svi drugi shvataju da je igra nameštena.
Demokratska stranka, kojoj bi najviše odgovaralo da pokrene masu ljudi sa mrtve tačke je odavno, pre gotovo četrdeset godina, odustala od animiranja glasača, svesno odbacujući mogućnost da zabeleži više izbornih pobeda. To je izuzetno zanimljiva činjenica koja govori mnogo o ljudima kao što su Bil i Hilari Klinton, Al Gor, pa čak i Barak Obama.

Kakav odnos između izabranih predstavnika i naroda bi trebalo da bude uspostavljen kako bi u budućnosti društvo izbeglo ekonomske krize i lomove?

Odgovor na ovo pitanje je sadržan u odgovoru na mnogo šire pitanje, a to je, kakve medije i inforimsanje zaslužuju građani kako bi mogli da uspostave i održe efikasnu samoupravnu vladu? Jasno, ne ovakve kakve danas imamo u SAD. Danas su mediji u vlasništvu ogromnih korporacija, rukovođeni su profitom i prodajom i politički ne proizvode rezultate koji su društvu potrebni. Ironično, to nije samo slučaj u SAD, već širom sveta. Krah novinarstva nije samo posledica uređivačkih politika već i novih igrača na tržištu reklama. Jednostavno rečeno, zašto bi ja reklamirao svoj biznis u magazinu koji čitaju različiti ljudi, kada na sistemima kao što su Gugl, Jahu, Fejsbuk mogu da prikažem reklamu tačno onom broju ljudi iz ciljne grupe koja namerava da kupuje moj proizvod.
Štampani i onlajn mediji trpe manjak prodaje reklama, od kojih su se u prošlosti izdržavali. Korporacije ulaze u vlasništvo medija, budući da mogu da ih izdržavaju iz drugih izvora, i koriste ih da održe uticaj i političku moć.
Korporacijama nisu potrebni kvalitetni novinari. Danas je u SAD zaposleno svega 35 procenata novinara u odnosu na broj koji je radio pre nešto više od dve decenije. Mediji su prestali da prate brojne segmente javnog života a dobre novinare su zamenili manje stručni novinari koji pristaju na niže plate, lošije uslove rada i koji pristaju na to da im se posao svede samo na popularne i komercijalne teme.
Americi a i drugim državama je potreban javni, nezavisni, nekomercijalni i necenzurisani sistem medija koji raspolaže kvalitetnim ljudima, fondovima i resursima. Ukoliko želimo da uspemo u drušvenim promenama, moramo da odbacimo komercijalno novinarstvo, budući da korporacije objavljuju samo sadržaj koji im donosi novac i politički uticaj koji dalje koriste koruptivno i ne nameravaju da nam omoguće kvalitetno informisanje. Čitav taj sistem smrdi.


U drugom delu intervjua Robert Mekčezni priča o rastućem socijalizmu u SAD, krizi korporativnog kapitalizma i sistemu koji bi trebalo da ga zameni. Nastavak čitajte sutra.

Share Button

About Author

Connect with Me:
19/10/2016 Comments are off Urednik Sajta

Cenzurišu Belog

Share Button

Ljubiša Preletačević Beli, predstavnik odborničke grupe „Samo jako“ iz Mladenovca, tvrdi da mu je zbog lažnih prijava blokiran nalog na društvenoj mreži Fejsbuk, a sve zbog spornog teksta koji smo preneli sa sajta mladenovac.eu. Podrži Belog i Samo jako iz Mladenovca, prenesi njegov tekst na društvenim mrežama!

Share Button

About Author

Connect with Me:
Web Design MymensinghPremium WordPress ThemesWeb Development

Cenzurišu Belog

19/10/2016
Љубиша Прелетачевић Бели, представник одборничке групе "Само јако" из Младеновца, тврди да му је због лажних пријава блокиран налог на друштвеној мрежи Фејсбук, а све због спорног текста који смо пренели са сајта младеновац.еу. Подржи Белог и Само јако из Младеновца, пренеси његов текст на друштвеним мрежама!