Pogled na promenu

Piše: I.Điković

Siriza je pobedila na vanrednim izborima. Izborima na koje je svesno izašla, u proveri poverenja, zbog događaja i odluka koje su i Aleksis Cipras i drugi lideri te koalicije doneli, a koje su izazvale unutrašnje ideološke lomove, proteste i klimu političke nestabilnosti.
Grčki narod je, u neznatno manjem broju, i dalje ostao uz Sirizu.

Ako zanemarimo svetske medije, pažnja koju domaća javnost poklanja ovom događaju je neuporedivo manja od prve pobede Sirize, početkom ove godine. Da li su tada ljudi gajili nadu da će jedna malena Grčka da obori u prašinu sistem koji ima kapacitet da drži u ekonomskom ropstvu gotovo sve narode Evrope?
Naivno.
Da li su gajili nadu da će tako, i kod nas, biti moguće oboriti postojeći režim i uspostaviti bolju, narodniju vlast?
Još naivnije.
Zato što ni ovde a ni u drugim zemljama Evropske periferije vlast nije stranka, već sistem uspostavljen na konstruktu neoliberalizma. Sistem neoliberalnog kapitalizma koji su, u našoj zemlji, bez pogovora prihvatile gotovo sve stranke u parlamentu. Rušenje postojeće partije, dovelo bi na vlast novu, ili nove, koje bi, uz možda drugačiji stav prema medijskim slobodama i manje degutantan javni nastup, u sferi ekonomije činile isto što i SNS, možda mudrije ili eventualno sporije. Ali, na kraju, kada karte padnu na sto, rezultat bi bio isti.
Zato što je i formula po kojoj se vlada, ista. Može li mnogo da se učini danas? Na žalost ne.
Snage desnice, izuzev želje da uzmu vlast, nemaju ideju kakakv bi to novi sistem trebalo da bude. Oni bi odbacili neoliberalni, zadržali bi se na tradicionalnom kapitalizmu, i sukobljavali oko teoduličnih srednjevekovnih vizija, u onom kratkom roku u kojem bi ih veliki surovi sistem koji nas okružuje progutao.
Zašto?
Zato što imaju prtljag i teret slavljenja zločina, dodvoravanja fašizmu i mnogo dugmića koji jednom pritisnuti otkrivaju njihovo pravo lice nasilnika, gramzivca i dželata slobode.
Sa druge strane, levica je vođena istom filosofijom, ali različitim političkim modalitetima. Podeljena u mnogo organizacija i kružooka, uglavnom je nejaka, izuzev tu i tamo u političkoj analizi, ali i u njoj, na žalost, ume da bude previše subjektivna.
Na toj levici, jedni druge optužuju da su „salonski levičari“, „zadrti komunisti“, „konzervativci“, „desnica levice“, „anarhisti utopisti“. U međusobnim raspravama, domaćih levičara, nisu isključeni slični epiteti kojima mnogi časte borce za društvenu promenu i u drugim državama. A mnogi se ponašaju kao da imaju monopol na ideju.
Mi sami, u ovom trenutku, izuzev uzvikivanja parola podrške, ili osuđivanja, ne možemo ništa da učinimo u pogledu političke situacije u Grčkoj, Španiji, Irskoj i tako dalje.
Zato što, na prvom mestu, nismo  u mogućnosti da učinimo nešto za sebe.
Dok se domaća levica u svojim izjavama, kontaktima i ponašanjem u svom političkom ataru deli, neki narodi su se izborili za šansu da sami sebi pruže ruku, i da se izvade iz živog blata, pa i neka bi bilo u minhauzenovskom stilu i makar do donje ivice usana.
Kod nas to nije slučaj.
Mnogi naši socijalisti, marksisti, lenjinisti, trockisti, bakunjinovci i drugi, uživaju u različitosti i jedinstvenosti svojih intelektualnih bravura i svog čegevarijanskog izgleda ili nastupa. Ušuškani u svoje samozadovoljstvo, zaboravili su da se levičar ne rađa, da se volja ka promenama uči, da se bunt i revolt obrazuju i da se sistem ne menja samo saopštenjem ili tribinom.
Neki drugi, do juče advokati neoliberalne agende, odlaze u drugu krajnost te preko noći postaju levičari, plasiraju manifeste i vrcave govore a sve u nadi da će na talasu nezadovoljstva i nove popularnosti da se održe u svojim skupštinskim skamijama.
Za to vreme, narod polako ali sigurno trpi sve više iz dana u dan. Posla nema, novca nema, hrane i odeće nema. Obrazovanje svake sledeće generacije je sve opskurnije, a u društvo su uplovile i one koje, prvi put u istoriji naše moderne države, znaju manje od svojih roditelja.

Ko nije spreman da u zajedničkim akcijama gradi poverenje naroda ka ideji; ko nije spreman da pomogne ljudima, oko malih stvari, bez mnogo buke i mnogo reklame; ko nije spreman da svoje grandiozne napoleonske vizije društvene promene ne ispita i ne iskali pomažući narodu; ko nije spreman da bude drug drugu, i da u svemu tome, radeći neobično, izgleda i ponaša se uobičajeno, taj u sebi nema borbenost niti istrajnost koja je neophodna za pobedu ideje.

Teško je zamisliti promenu, ali je još teže probuditi duh i želju da se na zamišljenom radi. Nedostatak tog duha diskvalifikuje svaki razgovor o promeni.