Поглед на промену

Пише: И.Ђиковић

Сириза је победила на ванредним изборима. Изборима на које је свесно изашла, у провери поверења, због догађаја и одлука које су и Алексис Ципрас и други лидери те коалиције донели, а које су изазвале унутрашње идеолошке ломове, протесте и климу политичке нестабилности.
Грчки народ је, у незнатно мањем броју, и даље остао уз Сиризу.

Ако занемаримо светске медије, пажња коју домаћа јавност поклања овом догађају је неупоредиво мања од прве победе Сиризе, почетком ове године. Да ли су тада људи гајили наду да ће једна малена Грчка да обори у прашину систем који има капацитет да држи у економском ропству готово све народе Европе?
Наивно.
Да ли су гајили наду да ће тако, и код нас, бити могуће оборити постојећи режим и успоставити бољу, народнију власт?
Још наивније.
Зато што ни овде а ни у другим земљама Европске периферије власт није странка, већ систем успостављен на конструкту неолиберализма. Систем неолибералног капитализма који су, у нашој земљи, без поговора прихватиле готово све странке у парламенту. Рушење постојеће партије, довело би на власт нову, или нове, које би, уз можда другачији став према медијским слободама и мање дегутантан јавни наступ, у сфери економије чиниле исто што и СНС, можда мудрије или евентуално спорије. Али, на крају, када карте падну на сто, резултат би био исти.
Зато што је и формула по којој се влада, иста. Може ли много да се учини данас? На жалост не.
Снаге деснице, изузев жеље да узму власт, немају идеју какакв би то нови систем требало да буде. Они би одбацили неолиберални, задржали би се на традиционалном капитализму, и сукобљавали око теодуличних средњевековних визија, у оном кратком року у којем би их велики сурови систем који нас окружује прогутао.
Зашто?
Зато што имају пртљаг и терет слављења злочина, додворавања фашизму и много дугмића који једном притиснути откривају њихово право лице насилника, грамзивца и џелата слободе.
Са друге стране, левица је вођена истом философијом, али различитим политичким модалитетима. Подељена у много организација и кружоока, углавном је нејака, изузев ту и тамо у политичкој анализи, али и у њој, на жалост, уме да буде превише субјективна.
На тој левици, једни друге оптужују да су „салонски левичари“, „задрти комунисти“, „конзервативци“, „десница левице“, „анархисти утописти“. У међусобним расправама, домаћих левичара, нису искључени слични епитети којима многи часте борце за друштвену промену и у другим државама. А многи се понашају као да имају монопол на идеју.
Ми сами, у овом тренутку, изузев узвикивања парола подршке, или осуђивања, не можемо ништа да учинимо у погледу политичке ситуације у Грчкој, Шпанији, Ирској и тако даље.
Зато што, на првом месту, нисмо  у могућности да учинимо нешто за себе.
Док се домаћа левица у својим изјавама, контактима и понашањем у свом политичком атару дели, неки народи су се изборили за шансу да сами себи пруже руку, и да се изваде из живог блата, па и нека би било у минхаузеновском стилу и макар до доње ивице усана.
Код нас то није случај.
Многи наши социјалисти, марксисти, лењинисти, троцкисти, бакуњиновци и други, уживају у различитости и јединствености својих интелектуалних бравура и свог чегеваријанског изгледа или наступа. Ушушкани у своје самозадовољство, заборавили су да се левичар не рађа, да се воља ка променама учи, да се бунт и револт образују и да се систем не мења само саопштењем или трибином.
Неки други, до јуче адвокати неолибералне агенде, одлазе у другу крајност те преко ноћи постају левичари, пласирају манифесте и врцаве говоре а све у нади да ће на таласу незадовољства и нове популарности да се одрже у својим скупштинским скамијама.
За то време, народ полако али сигурно трпи све више из дана у дан. Посла нема, новца нема, хране и одеће нема. Oбразовање сваке следеће генерације је све опскурније, а у друштво су упловиле и оне које, први пут у историји наше модерне државе, знају мање од својих родитеља.

Ко није спреман да у заједничким акцијама гради поверење народа ка идеји; ко није спреман да помогне људима, око малих ствари, без много буке и много рекламе; ко није спреман да своје грандиозне наполеонске визије друштвене промене не испита и не искали помажући народу; ко није спреман да буде друг другу, и да у свему томе, радећи необично, изгледа и понаша се уобичајено, тај у себи нема борбеност нити истрајност која је неопходна за победу идеје.

Тешко је замислити промену, али је још теже пробудити дух и жељу да се на замишљеном ради. Недостатак тог духа дисквалификује сваки разговор о промени.