Борба за правично друштво

Share Button

Пише: Иван Ђиковић

Свако друштво, које смо икада имали прилику да упознамо кроз проучавање писане историје, је дефинисано на принципу вере у одређен скуп вредности. Модерна друштва из корпуса западне цивилизације, а том скупу припада и наше друштво, иако на око различита, заснована су вером у блиске слогане. Почев од Сједињених држава, и вредности на којима се градило то друштво, а које американци у својим оснивачким документима дефинишу као „истине саме по себи евидентне, да су сви људи створени једнаки и да су им подарена неотуђива права на живот, слободу и потрагу за срећом“, преко француске републике, одређене слоганом „слобода, једнакост, братство“ и декларацијом о правима човека и грађанина, до социјалистичких револуција и промена које су покренуле борбу против класних разлика.

У свим тим друштвима прихваћене су вредности да сваки грађанин који према друштву преузима обавезу истовремено буде и политички чинилац којем друштво дозвољава да предлаже своју или политичку идеју своје политичке групе. У демократији таквом грађанину је дозвољено да бира управљаче или да за управљача буде изабран. Чак и друштва у којима је могућност политичког деловања била или јесте ограничена на управљање из призме само једне политичке идеје, пружају могућност сваком свом грађанину да у одређеном механизму утиче на избор, или буде изабран у класу управљача.
Ипак, уз све подударности и наизглед сродне скупове вредности, у сваком друштву постоји нешто што га специфично дефинише. Свако друштво, које може да се похвали високим степеном кохезије, који је један од основа функционалности, дефинисано је јасним одговором на питање „Шта мене чини грађанином – припадником овог друштва?“ Нису то, заједнички именитељи, попут језика, историје, културе и обичаја. Оно што једног грађанина чини припадником одређеног друштва је специфичан морал, који постаје скуп правила које то друштво у одређеном тренутку прихвата као „само по себи евидентно“ и нешто у шта грађанин, да би био „узоран“ мора да верује и прихвати да је „случај“.
Српско друштво, услед политичких турбуленција, и сукобљених како политичких тако и државотворних идеја у 20. веку, доживело је брзу промену неколико различитих друштвених реорганизација, како приликом удруживања у Југославију, тако и кроз промену политичког система, друштвеног, државног и економског уређења. Јасно је, да се грађанин таквог друштва, који је доживео да у свом животном веку промени више уређења и система, орјентисао на сопствено преживљавање и прилагођавање. Крај 20. века, наше друштво је дочекало неспремно на промене скупа вредности у свом геополитичком окружењу, а самим тим је било неспремно и на промену морала који је околна друштва дефинисао. Разлике у кретањима политичког мишљења, довеле су и до повећања разлика између „слогана“ којима су се друштва дефинисала, па самим тим и до политичког судара нашег и околних, стабилнијих и утицајнијих друштава.

Уследио је „губитак компаса“, и неспособност да се у брзом политичком процесу, дође до вредности или „слогана“ у које би грађани могли да се поуздају и у крајњој линиј верују, а који би створили кохезију и и специфичан дефинишући морал домаћег друштва. Такво стање је, одговарало политичкој „елити“ која је у превирањима видела не само политичку шансу, већ и шансу да се заради на уштрб стања грађана који немају јасну веру у друштво, а самим тим и ни прецизно дефинисане политичке и друштвене циљеве, чије би испуњење очекивали од управљача.

Завладао је или индивидуални морал преживљавања, или замена теза која за праве вредности поставља оне чији је крајњи циљ одржање или погоршање постојећег стања. Нео-либерално друштвено и економско становиште, коју су полако прихватале све парламентарне партије које су учествовале у власти од 1990. Године, допринела је економском и етичком суноврату државе. Невољни да се одрекну конструкта нео-либерализма, они су постали политичка олигархија и без обзира на декларативну припадост на политичкој лествици (лево, центар, десно) они пре личе на фракције једне велике нео-либералне странке. Модерни социјалистички покрет би требало као такве и да их посматра и има према њима такав однос, уколико жели да се устроји и ојача и да се наметне као неизоставан политички чинилац и контра тег деструктивним елементима који су окупирали политику у Републици Србији. Држава у којој не постоји политичка борба за правду, правичност и грађанска и људска права, је држава једноумља у којој се не могу успоставити праве вредности.
Какве су то праве вредности? Најгрубља дефиниција правих вредости, била би да су то вредности које сваки грађанин може да прихвати и у њима види личну корист, сигурност и просперитет. Да би био прихваћен, тај слоган, не може да негира културолошки образац друштва, узимајући у обзир све историјске тачке у којима је сличан али истовремено и функционалан „слоган“ био матрица друштва.
Лажне или боље речено неисправне вредности, су оне у којима је просперитет обезбеђен мањини, и то на начин да је већина разним механизмима намамљена да погрешно поверује у исправност и универзалан карактер тих вредности. Оне су погубне и деструктивне по друштво и грађанина, али њихов деградирајући ефекат није довољно брз, те је јасно да је промена курса могућа тек пошто се последице лошег система вредности осете и јасно сагледају у свој његовој деструктивности.
За разлику од лажних, праве вредности, преносе лични просперитет на колективни ниво и утврђују се као „слоган“ у који друштво може да верује и да самим тим захтева од свих чланова покоравање том слогану. То је у нашем случају слоган који заступа правичност и позива на борбу за људска, политичка и економска права грађана.
Међутим, нови „слоган“ или нови морал није могуће лако успоставити, на првом месту зато што постојећи систем једним једноставним механизмом спречава могућност промене вредности. Тај механизам је систем неправде. У друштву које тврди да су сви грађани једнаки пред законом, а у којем се управљачи држе принципа да закон важи или не важи у односу на то на кога би био примењен, очигледан је дискурс између проповеданих и прихваћених вредности. Управљачи, оличени у политичкој олигархији, прихватили су принцип неједнакости пред законом, као штит од брзе промене система вредности, која би за њих представљала одлазак из политичког живота и губитак привилегија.

Трагедија у којој се тренутно налази наше друштво огледа се у томе да је пре успостављања новог система вредности и „слогана“ у који би могли да верујемо и тиме одговоримо на питање „Какво је то наше друштво?“ најпре неопходно успоставити грубу матрицу правде у којој су сви грађани једнаки пред законом.

То није такозвана „владавина права“ будући да природа владавине права зависи од природе закона који се спроводе. У случају Србије, ради се о доношењу и спровођењу закона чија је природа оличена у правичности и правди, написаних да важе за све и да се примењују над свима. Тек у тој тачки можемо да размишљамо о томе да поставимо обрасце и „слогане“ у које грађани верују, и то у форми неписаних правила, тако да, поред поштовања закона, добијемо и „узорног“ грађанина чија је вера у друштво високо изнад самих закона, и који својим поступцима показује приврженост сопственом друштву, тако што успостављени морал брани, заступа, учествује у изазовима јавног живота, критикује и указује на суграђане који се о друштвене принципе намерно оглуше.
Једино у таквом систему, друштво може од праведног да еволуира у правично, и да одговори на питање „Какво је наше друштво?“ Само у таквом окружењу тек можемо да дођемо до одговора како да заиста и до краја успоставимо „слоган“ и веру у правду, правичност, личну и друштвену солидарност и одбрану вредности које се тичу и које су на корист сваког појединца, а самим тим, и целог друштва.
Ми ћемо се борити да у Србији успоставимо правично демократско друштво, које се не одриче својих специфичности, не негира своју историју без обзира на карактер догађаја, и не одбацује истинске културне вредности из свих периода своје прошлости. Али срж наше борбе је да успоставимо систем у којем , као друштво и као појединци нећемо, зарад опстанка, морати да се одричемо среће, социјалне сигурности и материјалне стабилности, укратко, своје будућности.

Share Button

About Author

Connect with Me:
19/10/2016 Comments are off Urednik Sajta

Цензуришу Белог

Share Button

Љубиша Прелетачевић Бели, представник одборничке групе „Само јако“ из Младеновца, тврди да му је због лажних пријава блокиран налог на друштвеној мрежи Фејсбук, а све због спорног текста који смо пренели са сајта младеновац.еу. Подржи Белог и Само јако из Младеновца, пренеси његов текст на друштвеним мрежама!

Share Button

About Author

Connect with Me:
Web Design MymensinghPremium WordPress ThemesWeb Development

Цензуришу Белог

19/10/2016
Љубиша Прелетачевић Бели, представник одборничке групе "Само јако" из Младеновца, тврди да му је због лажних пријава блокиран налог на друштвеној мрежи Фејсбук, а све због спорног текста који смо пренели са сајта младеновац.еу. Подржи Белог и Само јако из Младеновца, пренеси његов текст на друштвеним мрежама!