Fašizam u jagnjećoj koži

Share Button

Piše: Ivan Điković


Kakva je politička ideja korporativnog fašizma? Nema je! Fašizam i nije ideologija. To je konstrukt, koji onima koji njime vitlaju omogućava da neometano upravljaju, zaobilazeći i ono malo političke moći koje predstavnička demokratija može da pruži narodu.

Decenijama izlazimo na izbore i glasamo između partija koje su nominalno programski različite, ali im je zajednički imenitelj podrška privrednom i društvenom sistemu koji oduzima ekonomsku slobodu ogromnom broju ljudskih bića. Taj politički konstrukt se nekad sakriva iza liberalizma, nekad iza socijal-demokratije, koketira sa svim hrišćanskim konfesijama, a u godinama krize je spreman da se osloni i na šovinizam i tradicionalni fašizam. On je sve to, a istovremeno nije ništa od toga.

Jasno je, dakle, da moderni, korporativni fašizam menja ideološki oslonac, kreira javno mnjenje prema sopstvenim potrebama i oslanja se na njega ali često se prilagođava trenutnm stanju javnog mnjenja, ukoliko nije bio u mogućnosti da ga kreira. Taj korporativni totalitarizam korupcijom dolazi do položaja moći unutar partija na različitim ideološkim i programskim polovima, a ne često izaziva i političke i ekonomske krize u kojima se pojavljuje kao spasilac, skrećući pažnju javnosti sa pravih pitanja, na način da posledice proglašava uzrocima problema.

Sloboda kao sredstvo

Pod plaštom neoliberalizma, korporativni fašizam ima privilegiju da se oslanja na mnoge ideologije. To je neoliberalnom konstruktu lako, budući da je on umesto društvene i političke ideje, isključivo vođen profitom i željom da akumulira moć i kontroliše. Kada se jednom postavi u poziciju moći, taj sistem sprovodi i održava svoju vlast upravljanjem tokovima i prirodom novca, podelama na bogata i siromašna tržišta i društva, ratovima, kontrolom masmedija, strahom, i zamenom teza da je gubitak slobode neophodan kako bi se slobode sačuvale.

Mehanizam oduzimanja slobode zarad očuvanja sigurnosti je prepoznatljiva, ali na žalost, efikasna i upotrebljiva floskula, budući da igra na tanka ljudska osećanja i strahove. Ako je dovoljno dugo neizazvan, neo-liberalizam će usmeriti društvo ka apsolutnoj toleranciji svih prema svima, ali ne onoj osvešćenoj, nego onoj koja je naređena. Odbijanje da se učestvuje u toj, lažnoj, slobodi, u kojoj je sloboda govora, zamenjena svakim oblikom korektnosti, za posledicu ima kažnjavanje, dodatno oduzimanje prava i sloboda kao i pokušaje manipulacije nepisanom normom društvenog ostrakizma. Korporativni fašizam se plaši prave slobode govora, koja, u mirnom tonu nameće dijalog i zahteva demokratsko rešavanje problema koje proizilazi iz samog dijaloga. On u svakom pokušaju dijaloga vidi ili pokušaj urušavanja sistema ili uvredu nečijih osećanja. Neoliberalni korporativni fašizam priznaje legitimitet i suverenitet društava samo kada ona donose odluke koje idu na ruku tom sistemu. Svaku ne-sistemsku odluku, administrativci neoliberalnog sistema sa strahom dočekuju kao antidržavotvornu, agresivnu i neprijateljsku.

Prirodno, on se svim sredstvima bori da uguši pokrete koji zahtevaju reformu kontinenta, pomoć čoveku, radniku i malom preduzetniku, stambena, zdravstvena i penziona osiguranja, besplatno visoko školstvo i slično. U toj borbi, korporativni fašizam ne poznaje granice i suverenitete naroda, već koristi mehanizme pritisaka, ucena, pretnji i izazivanje straha kako bi sa političke scene uklonio ili omalovažio i obezvredio sve one organizacije koje su nosioci pomenutih zahteva. Takođe, pomažući i tolerišući ekstremnu desnicu, on otvara još jedan mehanizam pomoću kojeg može da se bori protiv gneva najsiromašnijih i sistemskih gubitnika.

Oružje za masovno umirenje

Taj korporativni fašizam, to jest neoliberalizam, tako samozvan u cilju ublaživanja strašne konotacije svoje prave prirode, je ništa drugo nego švajcarski perorez u rukama vladajuće klase.Koji je cilj takvog konstrukta? Sam za sebe, nikakav.

To je samo alat, nastao u umovima korporativnih tehnokrata, a bivajući alat, njegov cilj nije viši od toga da bude oružje svojih tvoraca. Oružje kojim brane svoje upravljačke pozicije, na kojima proizvode novac a novcem moć da nastave da upravljaju. Taj circulus vitiosus oni ne mogu da prekinu iznutra, budući da oni i nisu singularna politička volja, već priličan broj ljudi u upravnim odborima svojih stranaka i korporacija. Niko od njih ne želi da izgubi posao, pa se, čuvajući poziciju, dogmatski upravljaju korporativnim pravilima. A pravila su zasnovana na profitu, čak i po cenu monopolizma, izvrtanja i kršenja zakona, lobiranja i korupcije u cilju donošenja loših propisa, proizvodnje političkih kriza, građanskih i međunarodnih ratova.

Ipak, do kraja 20 veka, korporativni fašizam se toliko duboko povezao u tkivo svojih političkih vlasnika, da su danas u vezi toliko jakoj da bi se uništavanjem alata sa pozicija moći uklonila i klasa koja njime upravlja. Ako posmatramo taj sistem kao jednu političku stranku, onda je klasa koja ga koristi predsedništvo takve stranke a sve tradicionalne partije koje ga podržavaju ništa drugo nego lokalni odbori, svaka u svojoj državi ili regiji.
Evropski, neoliberalni sistem je, pod plaštom ličnih sloboda, institucionalizovao ropstvo, u kojem velike korporacije i banke diktiraju pravila igre. Koristeći strah od rata koji je završen pre 70 godina, uspostavio je zajednicu u kojoj je većina članica dobrovoljno odustala od sopstvenog suvereniteta za račun većeg entiteta, s tim što je, umesto da se uspostavi pošten i pravedan sistem odlučivanja i zastupanja, nekoliko najvećih, de fakto, apsorbovalo suverenitet ostalih.

Završetak te igre, doneo je monetarnu uniju koja je, evidentno, postala sve samo ne održiva, izuzev unutar administrativnih granica onih koji su iskoristili sistem za gomilanje lične moći. Još jedna posledica je, ekonomska neravnopravnost i ogromno zaduživanje većine država članica i država na ivici članstva, čija je zbirna populacija dovoljno velika da u drugačijem, pravednijem sistemu, ne bi mogla da bude olako zanemarena. Politička volja naroda je postala ne samo nevažna, već i pretnja, u očima evropske administracije i očima političkih elita onih država koje je instrumentalizuju.
Ne radi se ovde o kritici Unije, ili evropskih vrednosti, već o kritici karaktera tih vrednosti i takve unije. Slobode i prava čoveka su svakako civilizacijske kategorije od kojih se ne sme odstupiti, ali one nikako nisu povezane sa jednim sistemom ili jednim oblikom društvenog i političkog organizovanja. Naprotiv!

U prilog antitezi

Oblici organizovanja su se smenjivali, stvarajući ono što su danas postali istorijski ciklusi zapadne civilizacije. Ako društva evoluiraju po spiralnom dijalektičkom principu abstraktno-negativno-konkretno (teza-antiteza-sinteza) granaju su dva pogleda na svet.
Jedan po kojem su se kapitalizam (monetarni konkurentni individualizam) i socijalističko udruživanje rada (monetarni egalitarni kolektivizam) nalazili u odnosu teza-antiteza, a današnja društvena kretanja čine sintezu (konkretno). Kritika duha kraja 20. i početka 21. Veka ovaj pogled na svet argumentovano opovrgava.

Drugi, koji tvrdi da su kapitalizam i socijalizam sistemi koji su se unutrašnje ispitivanje sprovodili zasebno, i da do sada nisu stajali u direktnom odnosu teza-antiteza. Ukoliko se uzme da su oba sistema, svaki za sebe, iznedrili sopstvenu antitezu, tokom probnog perioda (perioda u kojem su upravljali, organizovali i imali kontrolu nad društvenim tokovima.) mislioci su u oba slučaja ukazali na greške i postavili nove teorije po kojima bi pomenuti sistemi mogli da funkcionišu sa minimumom grešaka.
U ovom slučaju, oba sistema bi morala da budu u upravljačkoj poziciji, kako bi mogli da provere nove teorije empirijski.

Kapitalizam, u polimornoj verziji koju nazivamo neoliberalizamm je obavio svoj unutrašnji test krajem 20. i početkom 21. veka. U najkraćem, konzumerizam i perpetualni dug kao proizvod poverenja u obim buduće potrošnje postaju njegovo konkretno, ili sinteza. S obzirom na negativne elemente konzumerizma i matematičke anomalije koje sistem perpetualnog duga donosi, očigledno je da posledice neoliberalizma postaju nova teza. (abstraktno)
Red je, dakle, da i socijalizam, u svojoj drugoj iteraciji preuzimanja vlasti i kontrole nad društvenim tokovima, ili u praksi dokaže da može da proizvede ono konkretno (sintezu) ili da, što je izvesnije, iznedri novu tezu.

Nova teza (abstraktno) socijalizma, ako on ne bude sinteza društvenih tokova i kraj istorije kakvu smo do sada proizvodili, morala bi da, sa novim abstraktnim kapitalizma, uđe u odnos teza-antiteza, i da u društvenoj proveri, ti argumenti iznedre istinsku, i iz perspektive čoveka 21. Veka, mnogo pravedniju sintezu.

To je ujedno i test hegelijanske tvrdnje da se ljudska istorija spiralno događa kao veliki dijalektički proces.

Prema tome i oni koji nas u ovom trenutku „vode“ u Evropu, nisu jedini koji to umeju, niti je Evropa, ovakva kakva je, jedina moguća i nepromenljiva. Postojeći sistem organizovanja je već izazvan, i biće sve više izazivan u budućnosti, pa svi koji nas ubeđuju u to da ćemo tek da „postanemo“ Evropa, upotrebljavaju tu floskulu kao religioznu mantru, i njihove reči nemaju težinu. Činjenica je da je Srbija država u Evropi, i da joj je potrebna reforma, ali ne zato da bi „postala“ Evropa, već da bi postala bolja, pravičnija, funkcionalnija, jednom rečju, srećna država za sve svoje žitelje.
Teško da možemo da kažemo da je to danas slučaj.
Još teže je reći da će otvaranje ovog ili onog poglavlja u pregovorima sa takvom Unijom da donese sreću, pravdu i bolji standard njenim građanima, u kraćem, ali i dužem roku. Jer, da je to slučaj, narodi mnogih starih država članica ne bi u revoltu podizali glas prema Berlinu i Briselu. Kao što to čini narod u Grčkoj i Španiji. Kao što to uskoro očekuje mnoge narode u Evropi.

  • A šta možemo da očekujemo od naših evro-partija? Očigledno ništa izuzev zamazivanja očiju. Oni, poput ispostava jednog sistema, sa manje ili više uspeha, odlažu dan u kojem će morati da odgovore na pitanja, zašto smo toliko zaduženi, i kao država i kao građani? Zašto smo opljačkani i materijalno i duhovno? Gde je nestala i u čijim rukama je naša imovina? Zašto su sa toliko uspeha, medijskom manipulacijom, gušili duh i političku borbenost građana kako bi se uspostavilo mišljenje da nismo u stanju da bez pomoći sa strane uredimo i ozakonimo našu državu? Zašto je, sa toliko uspeha, likvidiran naš suverenitet i u čije ruke ćemo da ga predamo?

Odgovore na otvorena pitanja očekujemo od odgovornih. Kako u evropi, tako i u Srbiji. Niko sa domaće političke scene ko je učestvovao u vlasti ne može da izbegne da pruži odgovore. Ni Demokrate, ni Tadićeve Socijaldemokrate, SPS, svi koalicioni partneri navedenih i, naravno, Srpska Napredna Stranka. Odgovor koji oni daju je nezadovoljavajući. Od njih dolazi samo laž.
Prvi korak ka tome da popravimo našu zemlju leži upravo u tome da se trgnemo, izađemo iz apatije i prestanemo da im verujemo. Čak i oni koji za malo koristi pomažu te „političke stranke“, moraju da budu svesni da će to na kraju da nas dovede do samouništenja. Ako ne veruju, samo neka razmisle u kakvoj državi im odrastaju deca i da li i njima žele da jedini način da pojedu malo hleba bude da uzmu partijsku knjižicu i postanu glasačko-predizborna mašinerija. Nemamo više vremena da budemo žrtve nametnutih podela i neslaganja. To nam ne dozvoljava ni tanak novčanik ni budućnost naše dece.
Ugledajmo se na narod u Grčkoj, ugledajmo se na narod u Španiji. I više od toga. Ujedinimo se oko ideje da zaista promenimo stvari u našoj zemlji. I borimo se za to, bez kompromisa, individualno, kolektivno, profesionalno i politički.
Pravi boljitak narodima Evrope, pa i našem narodu među njima, uslediće tek kada se, u širokom frontu, izborimo za promenu ovog sistema koji od najvećeg broja ljudi čini robove monopola i korporativnog fašizma.
Ako želimo da dostignemo taj cilj, moramo da se udružimo i u snažnom pokretu odupremo domaćim političkim partijama.

Share Button

About Author

Connect with Me:
19/10/2016 Comments are off Urednik Sajta

Cenzurišu Belog

Share Button

Ljubiša Preletačević Beli, predstavnik odborničke grupe „Samo jako“ iz Mladenovca, tvrdi da mu je zbog lažnih prijava blokiran nalog na društvenoj mreži Fejsbuk, a sve zbog spornog teksta koji smo preneli sa sajta mladenovac.eu. Podrži Belog i Samo jako iz Mladenovca, prenesi njegov tekst na društvenim mrežama!

Share Button

About Author

Connect with Me:
Web Design MymensinghPremium WordPress ThemesWeb Development

Cenzurišu Belog

19/10/2016
Љубиша Прелетачевић Бели, представник одборничке групе "Само јако" из Младеновца, тврди да му је због лажних пријава блокиран налог на друштвеној мрежи Фејсбук, а све због спорног текста који смо пренели са сајта младеновац.еу. Подржи Белог и Само јако из Младеновца, пренеси његов текст на друштвеним мрежама!