Фашизам у јагњећој кожи

Share Button

Пише: Иван Ђиковић


Каква је политичка идеја корпоративног фашизма? Нема је! Фашизам и није идеологија. То је конструкт, који онима који њиме витлају омогућава да неометано управљају, заобилазећи и оно мало политичке моћи које представничка демократија може да пружи народу.

Деценијама излазимо на изборе и гласамо између партија које су номинално програмски различите, али им је заједнички именитељ подршка привредном и друштвеном систему који одузима економску слободу огромном броју људских бића. Тај политички конструкт се некад сакрива иза либерализма, некад иза социјал-демократије, кокетира са свим хришћанским конфесијама, а у годинама кризе је спреман да се ослони и на шовинизам и традиционални фашизам. Он је све то, а истовремено није ништа од тога.

Јасно је, дакле, да модерни, корпоративни фашизам мења идеолошки ослонац, креира јавно мњење према сопственим потребама и ослања се на њега али често се прилагођава тренутнм стању јавног мњења, уколико није био у могућности да га креира. Тај корпоративни тоталитаризам корупцијом долази до положаја моћи унутар партија на различитим идеолошким и програмским половима, а не често изазива и политичке и економске кризе у којима се појављује као спасилац, скрећући пажњу јавности са правих питања, на начин да последице проглашава узроцима проблема.

Слобода као средство

Под плаштом неолиберализма, корпоративни фашизам има привилегију да се ослања на многе идеологије. То је неолибералном конструкту лако, будући да је он уместо друштвене и политичке идеје, искључиво вођен профитом и жељом да акумулира моћ и контролише. Када се једном постави у позицију моћи, тај систем спроводи и одржава своју власт управљањем токовима и природом новца, поделама на богата и сиромашна тржишта и друштва, ратовима, контролом масмедија, страхом, и заменом теза да је губитак слободе неопходан како би се слободе сачувале.

Механизам одузимања слободе зарад очувања сигурности је препознатљива, али на жалост, ефикасна и употребљива флоскула, будући да игра на танка људска осећања и страхове. Ако је довољно дуго неизазван, нео-либерализам ће усмерити друштво ка апсолутној толеранцији свих према свима, али не оној освешћеној, него оној која је наређена. Одбијање да се учествује у тој, лажној, слободи, у којој је слобода говора, замењена сваким обликом коректности, за последицу има кажњавање, додатно одузимање права и слобода као и покушаје манипулације неписаном нормом друштвеног остракизма. Корпоративни фашизам се плаши праве слободе говора, која, у мирном тону намеће дијалог и захтева демократско решавање проблема које произилази из самог дијалога. Он у сваком покушају дијалога види или покушај урушавања система или увреду нечијих осећања. Неолиберални корпоративни фашизам признаје легитимитет и суверенитет друштава само када она доносе одлуке које иду на руку том систему. Сваку не-системску одлуку, административци неолибералног система са страхом дочекују као антидржавотворну, агресивну и непријатељску.

Природно, он се свим средствима бори да угуши покрете који захтевају реформу континента, помоћ човеку, раднику и малом предузетнику, стамбена, здравствена и пензиона осигурања, бесплатно високо школство и слично. У тој борби, корпоративни фашизам не познаје границе и суверенитете народа, већ користи механизме притисака, уцена, претњи и изазивање страха како би са политичке сцене уклонио или омаловажио и обезвредио све оне организације које су носиоци поменутих захтева. Такође, помажући и толеришући екстремну десницу, он отвара још један механизам помоћу којег може да се бори против гнева најсиромашнијих и системских губитника.

Оружје за масовно умирење

Тај корпоративни фашизам, то јест неолиберализам, тако самозван у циљу ублаживања страшне конотације своје праве природе, је ништа друго него швајцарски перорез у рукама владајуће класе.Који је циљ таквог конструкта? Сам за себе, никакав.

То је само алат, настао у умовима корпоративних технократа, а бивајући алат, његов циљ није виши од тога да буде оружје својих твораца. Оружје којим бране своје управљачке позиције, на којима производе новац а новцем моћ да наставе да управљају. Тај circulus vitiosus они не могу да прекину изнутра, будући да они и нису сингуларна политичка воља, већ приличан број људи у управним одборима својих странака и корпорација. Нико од њих не жели да изгуби посао, па се, чувајући позицију, догматски управљају корпоративним правилима. А правила су заснована на профиту, чак и по цену монополизма, извртања и кршења закона, лобирања и корупције у циљу доношења лоших прописа, производње политичких криза, грађанских и међународних ратова.

Ипак, до краја 20 века, корпоративни фашизам се толико дубоко повезао у ткиво својих политичких власника, да су данас у вези толико јакој да би се уништавањем алата са позиција моћи уклонила и класа која њиме управља. Ако посматрамо тај систем као једну политичку странку, онда је класа која га користи председништво такве странке а све традиционалне партије које га подржавају ништа друго него локални одбори, свака у својој држави или регији.
Европски, неолиберални систем је, под плаштом личних слобода, институционализовао ропство, у којем велике корпорације и банке диктирају правила игре. Користећи страх од рата који је завршен пре 70 година, успоставио је заједницу у којој је већина чланица добровољно одустала од сопственог суверенитета за рачун већег ентитета, с тим што је, уместо да се успостави поштен и праведан систем одлучивања и заступања, неколико највећих, де факто, апсорбовало суверенитет осталих.

Завршетак те игре, донео је монетарну унију која је, евидентно, постала све само не одржива, изузев унутар административних граница оних који су искористили систем за гомилање личне моћи. Још једна последица је, економска неравноправност и огромно задуживање већине држава чланица и држава на ивици чланства, чија је збирна популација довољно велика да у другачијем, праведнијем систему, не би могла да буде олако занемарена. Политичка воља народа је постала не само неважна, већ и претња, у очима европске администрације и очима политичких елита оних држава које је инструментализују.
Не ради се овде о критици Уније, или европских вредности, већ о критици карактера тих вредности и такве уније. Слободе и права човека су свакако цивилизацијске категорије од којих се не сме одступити, али оне никако нису повезане са једним системом или једним обликом друштвеног и политичког организовања. Напротив!

У прилог антитези

Облици организовања су се смењивали, стварајући оно што су данас постали историјски циклуси западне цивилизације. Ако друштва еволуирају по спиралном дијалектичком принципу абстрактно-негативно-конкретно (теза-антитеза-синтеза) гранају су два погледа на свет.
Један по којем су се капитализам (монетарни конкурентни индивидуализам) и социјалистичко удруживање рада (монетарни егалитарни колективизам) налазили у односу теза-антитеза, а данашња друштвена кретања чине синтезу (конкретно). Критика духа краја 20. и почетка 21. Века овај поглед на свет аргументовано оповргава.

Други, који тврди да су капитализам и социјализам системи који су се унутрашње испитивање спроводили засебно, и да до сада нису стајали у директном односу теза-антитеза. Уколико се узме да су оба система, сваки за себе, изнедрили сопствену антитезу, током пробног периода (периода у којем су управљали, организовали и имали контролу над друштвеним токовима.) мислиоци су у оба случаја указали на грешке и поставили нове теорије по којима би поменути системи могли да функционишу са минимумом грешака.
У овом случају, оба система би морала да буду у управљачкој позицији, како би могли да провере нове теорије емпиријски.

Капитализам, у полиморној верзији коју називамо неолиберализамм је обавио свој унутрашњи тест крајем 20. и почетком 21. века. У најкраћем, конзумеризам и перпетуални дуг као производ поверења у обим будуће потрошње постају његово конкретно, или синтеза. С обзиром на негативне елементе конзумеризма и математичке аномалије које систем перпетуалног дуга доноси, очигледно је да последице неолиберализма постају нова теза. (абстрактно)
Ред је, дакле, да и социјализам, у својој другој итерацији преузимања власти и контроле над друштвеним токовима, или у пракси докаже да може да произведе оно конкретно (синтезу) или да, што је извесније, изнедри нову тезу.

Нова теза (абстрактно) социјализма, ако он не буде синтеза друштвених токова и крај историје какву смо до сада производили, морала би да, са новим абстрактним капитализма, уђе у однос теза-антитеза, и да у друштвеној провери, ти аргументи изнедре истинску, и из перспективе човека 21. Века, много праведнију синтезу.

То је уједно и тест хегелијанске тврдње да се људска историја спирално догађа као велики дијалектички процес.

Према томе и они који нас у овом тренутку „воде“ у Европу, нису једини који то умеју, нити је Европа, оваква каква је, једина могућа и непроменљива. Постојећи систем организовања је већ изазван, и биће све више изазиван у будућности, па сви који нас убеђују у то да ћемо тек да „постанемо“ Европа, употребљавају ту флоскулу као религиозну мантру, и њихове речи немају тежину. Чињеница је да је Србија држава у Европи, и да јој је потребна реформа, али не зато да би „постала“ Европа, већ да би постала боља, правичнија, функционалнија, једном речју, срећна држава за све своје житеље.
Тешко да можемо да кажемо да је то данас случај.
Још теже је рећи да ће отварање овог или оног поглавља у преговорима са таквом Унијом да донесе срећу, правду и бољи стандард њеним грађанима, у краћем, али и дужем року. Јер, да је то случај, народи многих старих држава чланица не би у револту подизали глас према Берлину и Бриселу. Као што то чини народ у Грчкој и Шпанији. Као што то ускоро очекује многе народе у Европи.

  • А шта можемо да очекујемо од наших евро-партија? Очигледно ништа изузев замазивања очију. Они, попут испостава једног система, са мање или више успеха, одлажу дан у којем ће морати да одговоре на питања, зашто смо толико задужени, и као држава и као грађани? Зашто смо опљачкани и материјално и духовно? Где је нестала и у чијим рукама је наша имовина? Зашто су са толико успеха, медијском манипулацијом, гушили дух и политичку борбеност грађана како би се успоставило мишљење да нисмо у стању да без помоћи са стране уредимо и озаконимо нашу државу? Зашто је, са толико успеха, ликвидиран наш суверенитет и у чије руке ћемо да га предамо?

Одговоре на отворена питања очекујемо од одговорних. Како у европи, тако и у Србији. Нико са домаће политичке сцене ко је учествовао у власти не може да избегне да пружи одговоре. Ни Демократе, ни Тадићеве Социјалдемократе, СПС, сви коалициони партнери наведених и, наравно, Српска Напредна Странка. Одговор који они дају је незадовољавајући. Од њих долази само лаж.
Први корак ка томе да поправимо нашу земљу лежи управо у томе да се тргнемо, изађемо из апатије и престанемо да им верујемо. Чак и они који за мало користи помажу те „политичке странке“, морају да буду свесни да ће то на крају да нас доведе до самоуништења. Ако не верују, само нека размисле у каквој држави им одрастају деца и да ли и њима желе да једини начин да поједу мало хлеба буде да узму партијску књижицу и постану гласачко-предизборна машинерија. Немамо више времена да будемо жртве наметнутих подела и неслагања. То нам не дозвољава ни танак новчаник ни будућност наше деце.
Угледајмо се на народ у Грчкој, угледајмо се на народ у Шпанији. И више од тога. Ујединимо се око идеје да заиста променимо ствари у нашој земљи. И боримо се за то, без компромиса, индивидуално, колективно, професионално и политички.
Прави бољитак народима Европе, па и нашем народу међу њима, уследиће тек када се, у широком фронту, изборимо за промену овог система који од највећег броја људи чини робове монопола и корпоративног фашизма.
Ако желимо да достигнемо тај циљ, морамо да се удружимо и у снажном покрету одупремо домаћим политичким партијама.

Share Button

About Author

Connect with Me:
19/10/2016 Comments are off Urednik Sajta

Цензуришу Белог

Share Button

Љубиша Прелетачевић Бели, представник одборничке групе „Само јако“ из Младеновца, тврди да му је због лажних пријава блокиран налог на друштвеној мрежи Фејсбук, а све због спорног текста који смо пренели са сајта младеновац.еу. Подржи Белог и Само јако из Младеновца, пренеси његов текст на друштвеним мрежама!

Share Button

About Author

Connect with Me:
Web Design MymensinghPremium WordPress ThemesWeb Development

Цензуришу Белог

19/10/2016
Љубиша Прелетачевић Бели, представник одборничке групе "Само јако" из Младеновца, тврди да му је због лажних пријава блокиран налог на друштвеној мрежи Фејсбук, а све због спорног текста који смо пренели са сајта младеновац.еу. Подржи Белог и Само јако из Младеновца, пренеси његов текст на друштвеним мрежама!