• KOMPAS, kao moderna politička snaga mora da se svim silama bori za demokratsko ostvarivanje svojih programskih načela. Borba za vrednosti koje programski nameće ideja socijalne pravde, povećava demokratičnost države i sposobnost društva da se modernizuje. Zato što se naša ideja ne nameće samo kao društveni već i kao državotvorni model organizacije i odnosa među ljudima. Država koja štiti svoje građane, i u koju građani imaju poverenja je osnovna ideja koju promoviše KOMPAS. Društvo mora da bude regulisano na način da se monetarni cenzus ne uzima u obzir kada se postavljaju pitanja upravljanja državom ili pitanja poštovanja ljudskih i građanskih prava.

Prvi deo: Evolutivni put i politički zadaci

U takmičenju za položaj u društvu, pobeda ne sme da bude trenutak u kojem pobednik dobija sve, a gubitniku ne preostaje ništa.

Kompas ne pripada klasičnoj podeli na političkoj skali. Ona je moderni, levičarski i agregatorski politički činilac, nastao usled ogromnih nepravdi koje građani Srbije trpe više od 25 godina. Ispravljanje nepravdi, koje su, usled raspada društva i nezapamćene korupcije, postale način života, osnovni je politički cilj koju zastupa KOMPAS. Svakako, najveća nepravda naneta je običnom čoveku, građaninu, koji ne uživa zaštitu sopstvene države ni u jednom segmentu života, a naročito kada je u pitanju socijalna pravda, sistem zdravstvene zaštite, sistem obrazovanja i poreska politika Republike. Borba za bolji život radnika i oslobađanje čoveka od okova duga, kako čoveka individue, tako i čoveka kao činioca društva, u tradicionalnoj podeli, svrstava KOMPAS u političku snagu levice. Ipak, njeni politički ciljevi su ambiciozniji, i okrenuti specifičnoj sredini i domaćoj političkoj pozornici. Ispravljanje dugogodišnjeg nepravednog sistema, čini KOMPAS pokretom korenitih društvenih promena. Moderna ideja levice, politički odgovornija i snažnija od socijaldemokratskih programa, razlikuje se i od socijalizma definisanog tradicionalnim političkim okvirima istorije 20. veka. Eksperiment komunizma dokazao je da je društvena svest , u smislu doprinosa svakog člana društva svojoj grupi, biološka. Ne biološka u organskom već u proizvodnom smislu. Početna ideja komunista da kroz apsolutnu vlast političke avangarde, u dugotrajnom višegeneracijskom procesu, eliminišu državu kao organizacionu silu koja upravlja društvenim procesima, u trenutku kada društvena svest postane takva da je društvo u celini sposobno da upravlja proizvodnim procesima, nije bila ostvariva, ugrubo, iz dva razloga. Prvi razlog je pogrešno verovanje da je društvenu svest moguće izgraditi kroz politički proces, idejno-političkim obrazovanjem i indoktrinacijom masa, i dovesti društvo do prekretnice u kojem se ono samo odriče svojih političkih upravljača, oličenih u komunističkim partijama kao vrhovnim instrumentima vlasti, a samim tim i države kao jedine manifestacije društvenog organizovanja. Ideja, koja tvrdi da će narod, kada se u njemu stvori kritična masa jedinki koje su dosegle potreban nivo društvene svesti, u „revoluciji koja teče“ a čiji je središnji proces upravo „osvešćivanje“, da pokrene treći, konačni stadijum revolucije, u kojem će volja širokog društvenog fronta mirnim putem da demontira partiju, nije bila zasnovana na činjenicama o tome koji mehanizmi pokreću razvoj društvene svesti. Naime, komunistički ideolozi i filozofi su se oslonili na dve netačne ideje. Prva, da se društvena svest postiže političkim uticajem i konstantnom edukacijom, potpuno zanemarivši filozofske tvrdnje da je na društvene procese moguće uticati samo u društvima koja su već postigla visok stepen tehničkog, intelektualnog i ekonomskog razvoja. A to je upravo razlika između političko-ideološkog pokušaja promene sistema po kojem je društvo organizovano, što je revolucija, i biološko-ideološkog porasta svesti, ostvarivanjem standarda u smislu zadržavanja dela viška vrednosti u energetskom to jest materijalnom smislu, i postizanje viška slobodnog vremena u organizaciono tehnološkom smislu, što je evolucija. Ako razumemo i znamo da je čovekova potreba da zaštiti i ojača svoju grupu, bivajući biće čopora, duboko utisnuta u biologiju, onda možemo i da pretpostavimo, da će, jednom po zadovoljenju osnovnih modernih egzistencijalnih potreba, čovek kojem su nagonski strahovi umireni (samoodržanje), početi da deluje u cilju unapređenja sopstvene grupe, to jest društva. U tom delovanju nedvosmisleno se ogleda i porast čovekove društvene svesti, a u njoj se rađa i učvršćuje ideja da je neophodno da se promene i unaprede mnogi mehanizmi na kojima se zasniva društvena kohezija. Drugi i još pogubniji razlog, je ideja da će ideologija iza koje je stala politička avangarda u vremenu u kojem su započeti revolucionarni procesi, uspeti da se održi u višegeneracijskom nizu. Avangarda jednog društva je u smislu političke ideje, vezana za određenu generaciju i za duh vremena u kojem ta generacija stasava i deluje. Pogrešno je verovanje da će politički naslednici revolucionarne avangarde na pravi način da shvate svoju ulogu u nastavku procesa, nazvanog „trajna revolucija“. Naslednici političkog sistema, prirodno, ne žele da dozvole da se njihov monopolistički položaj na upravljanje društvenim tokovima promeni, a njihovo odbijanje da učestvuju u daljem procesu povezano je sa strahom odgubitka vlasti i privilegija (opet iz razloga samoodržanja) budući da razumeju da društvo nije postiglo nivo u kojem čak i gubitak neposrednog uticaja na instrumente vlasti, jedinku ne ostavlja bez visokog standarda i drugih egzistencijalnih potreba. Njihov otpor demokratizaciji društvenih mehanizama, neizostavno dovodi do birokratizacije i etatizacije društva, i nove klasne podele, na upravljače i na ostatak društva kojim se upravlja. Birokratizacija je biološka reakcija državotvorno-političkog aparata na ideju o ukidanju države. Međutim, prava opasnost ne leži u urušavanju, tog pogrešno postavljenog sistema, već u načinu na koji se taj sistem urušava. U strahu od društvenog osvešćivanja postavljenog na osnovu prvobitne ideje i modela „revolucije“, politička elita oličena u vladajućoj partiji, uvodi birokratizaciju, kao sistem dovoljno efikasan da se suprotstavi unutrašnjoj demokratizaciji same partije, ekonomskih subjekata i društva u celini, ne razumejući da je sam osnovni model po kojem je društveno osvešćivanje pretpostavljeno, neizvodljiv. Pobuna društvenih slojeva na rastuću birokratizaciju, autoritativnost i nasilje političkih monopolista, dovodi do zbacivanja političke oligarhije sa vlasti i ukida jednopartijski model upravljanja. U tom procesu, strahovi političke oligarhije od gubitka monopola nad društvenim procesima se svakako realizuju, ali umesto sprovođenja sledećeg, trećeg koraka u smislu ukidanja države kao stožera društvenih procesa, reakcija političke oligarhije dovodi društvo na sam početak, u eksploatatorske kvazi- pluralističke sisteme, i u ponovno stvaranje ekonomskih oligarhija i monopola koji prirodno teže da, koruptivnim delovanjem kroz političke subjekte čiji je primarni cilj borba za vlast, preuzmu i upravljaju političkim a samim tim i svim društvenim procesima. Zato je izuzetno značajno da razumemo pod kojim uslovima je društveno osvešćivanje moguće. Budući da je društvena svest biološka, ona zavisi od zadovoljenja racionalnih životnih potreba većine članova društva. Mogućnost da se ove životne potrebe zadovolje, a radi se o rešavanju stambenih, radnih, zdravstvenih, obrazovnih i svih drugih egzistencijalnih problema savremenog čoveka, zahtevaju raspolaganje velikim količinama energije, koje, u trenutku kada su u 20. Veku otpočeli revolucionarni društveni procesi, tehnološki nije bilo moguće stvoriti. Tek tehološka dostignuća s kraja 20. i početka 21. veka, u smislu novih izvora energije, pojeftinjenja industrijske proizvodnje, veštačkih materijala i sistema u kojima je moguće proizvesti dovoljno jeftine hrane za sve, uvode razvijena društva u zonu u kojoj je moguće pokrenuti promene u smislu postepenog sprovođenja ideja koje zastupaju socijalistički pokreti. Nova politička misao koju zastupa KOMPAS je dužna da se suoči sa istorijskim greškama levice, prilagodi svoju ideju naučno ostvarivim i empirijski dokazivim principima, i usmeri ka evolutivnoj političkoj ideji, kako ideološko-programski tako i u medijsko-propagadnom smislu. Ova promena i realizacija postavljenih zadataka ostvariva je samo unutar višepartijskog demokratskog procesa, to jest u uslovima realne političke konkurencije, koja će, po dolasku levo orijentisanih snaga na upravljačke pozicije, da služi kao lakmus, uslovljavajući partiju na vlasti da ne skrene sa programskog kursa, koji mora da bude beskompromisno reformatorski u smislu čišćenja političkih, ekonomskih i drugih društvenih procesa od korupcije koju prirodno sprovodi kapital, uvođenja modernih tehnoloških rešenja u sve privredne grane, u cilju ekonomskog jačanja malih privrednika, poljoprivrednika preduzetnika, sindikalnih i drugih organizacija koje štite prava radnika. Istovremeno, reforma u finansijskom, poreskom, zdravstvenom, penzionom, kulturološko-umetničkom i obrazovnom sistemu, stvoriće na duže staze društvo u kojem je većina članova srećna i sigurna u ekonomskom i zdravstvenom smislu, i dovoljno obrazovana u društveno političkom i stručnom smislu da može da se uključi u društvene i političke procese u svojim mikro-sredinama i šire. Društvo formirano u tom procesu, može da iznedri avangardu u svakom duhu vremena, i da bude dovoljno jako da se odupre unutrašnjim malignim koruptivnim tendencijama. Tek pošto se ovaj cilj postigne, i uzmu u obzir energetski i proizvodni kapaciteti ne samo jednog društva, nego većine povezanih društava u jednom geopolitičkom bloku, moguće je razmatrati višegeneracijski evolutivni prelazak na viši i pravedniji sistem organizacije, kakav su, ljudi vekovima želeli da postignu snagom oružja i ideološkom indoktrinacijom, ne razumevajući prirodu samog procesa, korake i neophodne materijalne preduslove koji taj proces čine održivim. Upravo članovi društva, i porast njhovog životnog standardna, količine slobodnog vremena, životnog veka, stepena obrazovanja i lične sreće usloviće porast društvene svesti, i omogućiti evolutivni prelazak na viši društveni sistem. U takvim uslovima, moderna politika pravednog društva, koju zastupa KOMPAS, ima ne samo društvenu, narodnu i državotvornu, već i civilizacijsku dužnost, da sprovede zadatke koji se pred njim postavljaju, beskompromisno se zalažući za realizaciju sopstvenog programa, do trenutka kada pred njim, u formi u kojoj je organizovan ne bude više neposrednih ciljeva. Tek tada, oslanjajući se na društvenu svest, slobodnu da u demokratskom procesu iznedri i upravljanje evolutivnim procesima poveri novoj političkoj avangardi zasnovanoj na idejama modernijeg i pravednijeg društva, prestaje potreba za postojećom političko-partijskom organizacijom. Prostim rečima ideja i politika u koju verijemo ima zadatak da otpočne izgradnju puta, dovoljno kvalitetnog da hod po njemu bude udoban, ali ni u jednom trenutku ne sme da pretpostavi da će baš ona da izgradi ceo put i da je jedina sposobna za utiranje puta ka nekim budućim, pravednijim društvenim sistemima. Takva pomisao, uvodi političku ideju KOMPAS-a u sopstvenu negaciju i zamku u kojoj će, umesto da podrži buduću avangardu, ona odbiti da joj prepusti rukovođenje društvom. Upravo je to jedna od velikih sistemskih grešaka levice u 20. veku, ali takva, da nije svojstvena samo komunizmu. To je prirodnii pokušaj nosioca vlasti da se uživanje u privilegijama postojeće društvene organizacije produži preko prirodnog životnog veka određenog društvenog i političkog sistema. Borba protiv takvog političkog konzervativizma je imperativ i istovremeno i najteži zadatak, zato što se u njemu ne brani samo pravo društva na progres, već se u toj borbi brani i štiti politička ideja KOMPAS-a od trulih kompromisa i koruptivnog delovanja političkih oponenata i ekonomske oligarhije. Pozivanje na slobodu misli i unutrašnju demokratičnost partije ne može da bude zid iza kojeg smeju da se sakriju elementi koji pokušavaju da iz pozicija unutar pokreta deluju, nehotice ili sa predumišljajem i agendom, u nesaglasju ili protiv izloženih političkih zadataka i programskih načela. Takvi elementi ne samo što urušavaju programsko i ideološko jedinstvo pokreta, već ga sprečavaju da ostvari svoj politički cilj, kaljajući joj ugled u očima društva, čija je avangarda.

Drugi deo: Sukob ideje i iluzije

Nasuprot iluziji neoliberalnog kapitalizma, stoji ideja da su svi ljudi jednaki, i da sami sebi ne mogu da budu jedinica mere sopstvene vrednosti, već da se njihova vrednost određuje kroz doprinos grupi a samim tim kroz snagu i kvalitet društva kojem pripadaju.

Da li neprosvećeni um ima kapacitet da prepozna i razume suštinske vrednosti? Možda je takvom umu moguće da prepozna, ali ne i da razume. Jer, neprosvećen um nije glup. On samo ne raspolaže neophodnom količinom informacija niti je dovoljno motivisan da uloži svoju energiju u otkrivanje određenih, dostupnih, istina Moguće je da takav um, ne bivajući glup, intuitivno, oseća da je malograđansko ponašanje, dovoljno efikasan odgovor na glupost kojom je često okružen, a koju nepogrešivo prepoznaje. Postaviti se iznad gluposti, neprosvećenom umu, automatski nameće i odbrambenu potrebu da se hijararhijski pozicionira iznad glupaka. U piramidi moći u kojoj se pozicioniramo od malena, različitim vidovima borbe i razumevanjem sveta, položaj u kojem smo iznad drugih nameće i oprobavanje granica moći. Nerazvijen i nesiguran um, nenaviknut i nesposoban za izvođenje refleksivnih simulacija, isprobavaće empirijski snagu i granice svoje moći, često na štetu onih na nižem spratu piramide. Ipak, šta je to što u čoveku rađa potrebu da bude iznad drugih, i to ne u introspektivnom, već u interaktivnom smislu? Šta je to što ga tera da sruši odnose u društvu jednakih, kako bi od bivših vršnjaka iznudio priznanja koja su isključivo proizvod uticaja moći – sile. Zar je formalno pozicioniranje, često dovođenjem drugih u zabludu, laganjem ili na silu ili uz latentnu pretnju silom, važnije od suštinskog prihvatanja unutar grupe? Gde je tu razumevanje da su sila i moć samo poluga, istovremeno čvrsta i beskrajno krhka? Odgovor leži u iluziji. Neprosvećenom umu, moć nad drugim ljudima stvara iluziju o višoj vrednosti u odnosu na ostatak “potčinjenih”. Moć nad drugim ljudima, se različito manifestuje. Kroz politički ili društveni položaj, kroz bogatstvo kojim se ova prethodna dva, u koruptivnim kleptokratijama lako kupuju ili kroz realizaciju sopstvenog autoriteta kroz medijski stvorenu popularnost zasnovanu tek na prečestom pominjanju imena i lika koji iza sebe nema delo. Želja da se vredi više od drugih, bez ostvarenja ličnosti i razvijanja sposobnosti, i bez straha da će vrednost da odredi i izmeri sama grupa, je pokretačko gorivo ove, osnovne iluzije. Nasuprot toj iluziji, stoji ideja da su svi ljudi jednaki, i da sami sebi ne mogu da budu jedinica mere sopstvene vrednosti, već da se njihova vrednost određuje kroz doprinos grupi a samim tim kroz snagu i kvalitet društva kojem pripadaju. Prosvećenost donosi razumevanje mehanizama na kojima počiva svet. Razumevanjem tih mehanizama, otkriva se suština vrednosti koje propagiramo. U najgrubljoj podeli, mogli bi da kažemo da postoje osnovne, suštinske vrednosti, i sporedne vrednosti, a to su one koje se neizostavno javljaju prouzrokovane kompleksnim društvenim odnosima. Suštinske vrednosti su lepak grupe. Bez njih bi se grupa raspala ili bi vremenom uspela da se uništi iznutra. Neke od suštinskih vrednosti za svaku grupu su, na primer, vrednost života člana grupe, vrednost rada člana grupe, doprinos člana bezbednosti grupe, iskustvo i praktična znanja i veštine, i tako dalje. Veličina i kompleksnost grupe, povećava broj suštinskih vrednosti. Sporedne vrednosti, koje prate svako društvo su vezane za estetiku, umetnost, materijalne prohteve, lične i kolektivne želje i tako dalje. “Ja sam odeven moderno, a drugi nisu. Moj sat je lepši, a automobil skuplji. Moji vrednosni sudovi, budući da su moji, su oni koje grupa mora da prihvati.” Sve ovo nas uzdiže u iluziji da vredimo više od drugih u grupi. Učvršćuje nas u pomisli da smo nezamenljivi i jedinstveni u svojim sudovima i sposobnostima da oblikujemo ili rukovodimo grupom. Na kraju, u cilju samoodržanja, ili održanja, ljudi počinju da nameću razumevanje sporednih vrednosti kao suštinskih. Prosvećen um uviđa nepostojanost zamene suštinskih i sporednih vrednosti, razume da tom zamenom nastaju lažne vrednosti a da je njihov proizvod nezasluženo malograđansko nametanje na dominantan položaj u odnosu na druge članove grupe i borba za bilo kakav oblik moći, koja za posledicu ima razbijanje zajednice. Sukob između ideje jednakosti u smislu formiranja društva utemeljenog na suštinskim vrednostima, i iluzije penjanja uz lestvicu moći upotrebom lažnih vrednosti je u osnovi sukob dva pogleda na organizaciju društva. Zagovornici oba organizaciona modela, duboko su podeljeni. Između ove dve grupe ne može da postoji nikakav svrsishodan politički dijalog, pa je samim tim nemoguće ostvariti bilo kaku pozitivnu promenu nastalu društvenim ili političkim dogovorom. Dijalog između ova dva pogleda na svet je istovremeno i ogromna greška prosvećenih zagovornika ideje društva jednakih. Malograđanska svest nerazvijenih umova, koruptivno deluje na svaki sistem koji dozvoli da se u njega uvuče, makar i najmanja količina iluzije. U ratu protiv nerazumevanja suštinskih vrednosti, ne pobeđuje snaga oružja niti se on dobija na političkom frontu. Politička volja, čak i kada iza nje stoji većina, je tek materijalna prednost u borbi za ostvarivanje pravednijeg društva. Pobedu u sukobu između društva zasnovanog na pravilima buržoazije i slobodnog društva jednakih može da donese samo suštinsko društveno obrazovanje većine članova društva, jer samo društvo prosvećenih može da bude i društvo jednakih. Ne možemo, dakle, ni da pokušamo da budemo jednaki, ako prethodno ne prihvatimo određenu grupu suštinskih vrednosti, kao kamen temeljac grupe ili društva koje želimo da organizujemo. Formiranju takvog društva, mora da prethodi formiranje iste takve grupe, kontrolisane sopstvenim načelima. U ime tih ideja članovi dobrovoljno odustaju od dela ličnih sloboda a sve u cilju rađanja funkcionalne oganizacije koja je sposobna da takvu, realnu politiku, materijalizuje u političkom procesu, te da se upravljanju posveti ne samo kroz ekonomsko-političku prizmu, već da sopstvenim snagama sprovede široku društveno-političku edukaciju u cilju promene svesti i prosvećenja članova široke zajednice. Takva politička organizacija, mora da preuzme ulogu katalizatora društvenih promena, i da iznedri transformaciju postojećih i formiranje drugih organizacija, sličnih po karakteru i vrednostima, sa kojima je moguće učestvovati u istinski demokratskom političkom procesu.

Treći deo: Socijalna pravda

Socijalna pravda i demokratija

Razumljivo je, dakle, zašto se, unutar demokratskog procesa, mnogi plaše istinski pravedne političke opcije, imune na korupciju, programski prilagođene duhu vremena, moderne i spremne na političku akciju i preuzimanje funkcija vlasti.

Unazad dvadeset godina, socijalizam kao ideja državne brige o građanima, prokazan je i diskreditovan. Glavni argument za borbu protiv ideje socijalne pravde je neuspeh komunističke vlasti da održi suverenitet i ekonomski integritet država i naroda bivše SFRJ. Navedeni argument upotrebljavaju različiti protivnici ideje socijalne pravde. U tom šarenom korpusu, nalaze se ljudi koji su inače na različitim krajevima političkog aršina. Od upravljača i vlasnika moćnih privatnih preduzeća, preko stranačkih moćnika većine političkih partija od kojih su neke čak i deklarativno “socijalističke” ili “socijal-demokratske”, pripadnika desničarskih partija i organizacija, kako legalnih tako i zabranjenih, pa do određenih individua unutar Srpske pravoslavne crkve. Ideja iza tog združenog fronta je strah domaćih oligarha da će politička ideja socijalne pravde koju sprovode jake i nezavisne državne institucije dugoročno onemogućiti gospodarenje državom pomoću kleptokratske organizacije koja se osiromašenom narodu, zakonima i političkim dogovorima nametnula kao jedini izbor. Tako je, umesto demokratije, i izbora socijalne pravde i života dostojnog čoveka, građanima Srbije nametnuta kleptokratija – vlast lopova, koja se ogleda u krađi državne imovine i novca koji građani zarađuju ili koji se u njihovo ime pozajmljuje od međunarodnih finansijskih institucija. Njihova zamena teza kaže da je politička borba za socijalnu pravdu, smanjivanje raslojavanja i prava radnika, uvod u novu jednopartijsku diktaturu. Takve izjave su apsolutno neistinite. Borba za vrednosti koje programski nameće KOMPAS povećava demokratičnost države i sposobnost društva da se modernizuje. Zato se naša ideja ne nameće samo kao društveni već i kao državotvorni model organizacije i odnosa među ljudima. Obrazovanjem i materijalnom sigurnošću, povećava se svest građanina i omogućuje mu se da višak svog vremena i znanja može da uloži u procese upravljanja i odlučivanja, od najnižeg komunalnog nivoa pa naviše. Političko sprovođenje ideje političke i društvene pravde, u demokratskim društvima, svojim delovanjem, postavlja visoke kriterijume u političkom životu, takve da mnoge druge opcije, programski i idejno ne mogu da se ih ispune. Razumljivo je, dakle, zašto se, unutar demokratskog procesa, mnogi plaše istinski pravedne političke opcije, imune na korupciju, programski prilagođene duhu vremena, moderne i spremne na političku akciju i preuzimanje funkcija vlasti. Razloga za strah, objektivno ima. Poslovnim monopolistima je trn u oku ideja progresivnog poreza, zaštite radnika, sindikalnog organizovanja i ojačavanja male privrede kao stuba i kičme ekonomske nezavisnosti građana i suštinske nezavisnosti državnog aparata od unutrašnjih političkih i ekonomskih ucena. Političkim oligarhijama, naviknutim na kleptokratsku vladavinu uz međusobne političke dogovore i princip nenapadanja vlasti i opozicije, novi igrač, neopterećen lošom političkom istorijom, remeti harmoniju višepartijskog jednoumlja. Finansijskim i socijalnim ojačavanjem malog čoveka, malog preduzetnika i malog preduzeća, oni gube svoj politički uticaj na poslovne procese, a samim tim gube i svoj profitni centar skoncentrisan u rukama poslovnih monopolista, korumpiranih činovnika u izvršnoj vlasti i partijskih preduzeća. Gubitkom svoje finansijske i političke moći, oni gube i uticaj na sredstva javnog informisanja, kako privatna tako i ona pod kontrolom države. Krajnjoj desnici, klerofašistima i drugim ekstremistima, ideja socijalne pravde i slobodnog prosvećenog čoveka programski je potpuno strana, i oni je doživljavaju kao pretnju njihovim anahronim kolektivističkim ideologijama, koje su uglavnom okrenute ka sabornosti, tesnim vezama crkve i države, pa čak i ideji teodulije. Takođe, društvena i politička tolerancija, republikanska ideja i demokratičnost, potpuno je u nesaglasju sa desničarskom isključivošću.

Četvrti deo: Dvadeset tačaka

  • Rekonstrukcija zdravstva i zdravstvenih ustanova.
  • Univerzalna socijalna zaštita. Od pomoći do nacionalne dividende!
  • Ni jedan građanin bez zdravstvenog osiguranja. Lečenje dece je prioritet.
  • Reforma penzionog sistema. Sabiranje socijalnih i ekonomskih penzija.
  • Kvalitetan, moderan i fleksibilan sistem obrazovanja i besplatno školstvo sa državnim stipendijama u vidu trajonog i otvorenog konkursa.
  • Digitalizacija državne uprave, horizontalno i vertikalno povezivanje informacionih sistema na svim nivoima uprave u cilju brze obrade i razmene podataka.
  • Nezavisne i jake radničke sindikalne organizacije kao osnov kvalitetnog dijaloga između radnika i poslodavca.
  • Modernizacija saobraćajne, informacione, komunikacione i energetske infrastrukture.
  • Promena izbornog zakona u cilju direktnije demokratizacije društva.
  • Reforma poreskog sistema, sistem progresivnog oporezivanja, odvajanje republičkog poreza i poreza za lokalnu zajednicu. Centralizacija poreske uprave sa visokim ingerencijama poreskih inspektora i administratora.
  • Zaštita male privrede i privatne inicijative od monopola.
  • Osiguranje i organizovanje moderne poljoprivrede. Poljoprivrednik na svojoj zemlji i u privatnim zadrugama.
  • Ka direktnoj demokratiji kroz zakon o peticiji i elektronskoj peticiji.
  • Modernizacija i brz i efikasan rad sudskih vlasti. Puna nezavisnost sudstva kroz javni, direktan izbor sudija i kontrolu iz stručnih komora.
  • Ispitivanje društvene, političke i krivične odgovornosti upravljača.
  • Borba protiv korupcije i zločinaca.
  • Departizacija i depolitizacija svih nivoa vlasti, decentralizacija sistema državne uprave i povećanje ingerencija lokalne samouprave.
  • Uvođenje svojinskog odnosa "društvenog vlasništva" i društvena kontrola nad strateškim resursima kojima raspolaže država.(Energetika, obradiva zemlja, telekomunikacije.)
  • Modernizacija odbrambenih kapaciteta države.
  • Kultura, institucije kulture i stvaraoci kao državni interes.

Država koja štiti i brine o građanima, i u koju građani imaju poverenja je osnovna ideja moderne politike za koju se zalaže PKOMPAS. Možda je manjini koja ima samo na način da većina nema ništa, trenutno dobro, ali društvo koje takve pojave dozvoljava, dugoročno ne može da opstane. Društvo mora da bude regulisano na način da se monetarni cenzus ne uzima u obzir kada se postavljaju pitanja upravljanja državom ili pitanja poštovanja ljudskih i građanskih prava.

U takmičenju za položaj u društvu, pobeda ne može da se definiše kao trenutak u kojem pobednik dobija sve, a gubitniku ne preostaje ništa. U suprotnom, društvo postaje sistem nepravde, koji će građani, pre ili kasnije da sruše, pokrenuti potrebom da uspostave pravednija pravila.

Politički proces, mora da razume istorijske i sociološke faktore usled kojih dolazi do sloma nepravednog duštva, i da, pozitivnim delovanjem, predupredi takve pojave. Svi politički činioci moraju da razumeju, da su nasilna promena pravila unutar društava – revolucije, poslednji odraz nepostojanja političkog dijaloga i pozitivnog procesa realne politike unutar jednog društva. Takvo, nemoćno društvo, dozvolilo je da bude nagriženo sistemskom korupcijom i upravljano politički nepismenom oligarhijom, dovoljno dugo, da se spontano stvore široki društveni pokreti koji svojim delovanjem pokreću tektonske poremećaje u političkom životu i počinju da slede one političke snage koje nisu kompromitovane ili povezane sa vladajućom oligahijom. Nasilje, koje često prati takve društvene potrese, je negativna posledica, pa je prirodno da prioritet moderne levičarske ideje bude sprovođenje demokratskih promena i širokih društvenih i ekonomskih reformi. I zato KOMPAS, kao moderna snaga levice mora da se svim silama bori za demokratsko ostvarivanje svojih programskih načela. Posledica ovakvih promena je ne samo bolji život građana u pravednije organizovanom društvu već i izbegavanje nasilnih revolucionarnih promena, koje, po prirodi, uz sebe nose i određeni vid i količinu nepravde. Za sprovođenje demokratske borbe za socijalne i društvene promene, moderna građanska ideja socijalne ravde mora da se osloni na saradnju i dogovor sa širokim frontom građana i programski sličnih snaga, nekompromitovanih učešćem u ekonomsko-političkoj oligarhiji. Taj savremeni, narodni i građanski socijaldemokratski front, gradiće u autentičnoj volji građana i zakonima republike, legitimitet za demokratsku borbu za bolji život naroda u Srbiji.

Peti deo: O vladavini lopova

Pojava nove grupacije rukovođene idejom socijalne pravde, umanjenja ekonomskih razlika i socijalno odgovornog društva, prouzrokovana je demagogijom i arogancijom postojećih učesnika u političkom procesu i dugogodišnjem nepravednom odnosu države prema građanima.

Današnji politički establišment prihvata u svoje redove samo lopove. Krug političara iz različitih stranaka je lopovski, pa je i prirodno da u svoju branšu primaju, sarađuju i da politički promovišu, isključivo sebi slične. Ovaj princip vlada unutar stranaka, imenovanjem i borbom za stranačke funkcije, preko funkcija u državnom aparatu a ograničavajućim zakonima umanjuje mogućnost građana da se aktivnije bave političkim radom. Uticaj krupnog kapitala koji je novcem izbušio sve stubove vlasti nije samo spoljašnji. Vlasnici kapitala su se aktivno uključili u bavljenje politikom, efektivno pretvarajući visoku korupciju u kleptokratiju – vladavinu lopova. Mnogi političari i ljudi bliski politici rade i lobiraju za interese domaćeg i stranog krupnog kapitala. Drugi pak, koristeći se svojim položajima u organima vlasti, otvaraju preduzeća i servisiraju tuđe interese, omogućavajući da krupan kapital, mimo zakona i poštenog nadmetanja, nametne kao monopol nad svim ekonomskim procesima. Fingirane privatizacije, uništavanje državnih preduzeća kako bi njihova vrednost prilikom privatizacije bila minimalna, nameštanje javnih nabavki, kreiranje uslova u kojima samo određeni privredni subjekti mogu da učestvuju u poslovima prema državi ili pod državnom kontrolom, zapošljavanje i rad na crno, kao i sve druge vrste političkog prikrivanja, zaštite i učestvovanja u nezakonitom ponašanja u privredi, dovelo je do propadanja male privrede, zatvaranja malih i srednjih preduzeća, javašluka u poreskom sistemu, i na kraju potpunog kolapsa privatne inicijative samih građana Srbije. Uspon srednje klase, koja je politička i profesionalna kičma svakog stabilnog društva, sprečen je i zaustavljen. Posledica je da su sve poštene grupe stanovništva svrstane u istu klasu – klasu siromaha. Lopovska vlast je, višedecenijskim prevarama, osudila građane Srbije da budu robovi krupnog kapitala, radnici u tuđim preduzećima i nadničari na tuđoj zemlji. Rukovodeća kičma društva mora da bude intelektualna i profesionalna srednja klasa, a ekonomija da bude utemeljena u preduzetničkoj inicijativi i poljoprivredi u rukama poljoprivrednika. Proizvodnja, zanati i usluge bi trebalo da budu skoncentrisane u malim i srednjim preduzeća u vlasništvu građana Srbije. Veliki broj građana – preduzetnika, sposobnih da se samostalno izdržavaju, uslov je za formiranje srednjeg sloja stanovništva, umanjenje raslojavanja i iskorenjivanje siromaštva. Krupan kapital povezao je veliki broj političkih i privrednih subjekata u nerazmrsivo klupko korupcije, prevare i kriminala. Ta oligarhija nema snagu, želju ni mogućnost da prekine sa dosadašnjim načinom na koji je funkcionisala, uslovljena i u stahu od potencijalne ucene i odgovornosti, ona će se truditi iz sve snage da se stanje ne promeni i da do suštinskih i korenitih reformi ne dođe.

Zato je beskompromisnost u reformama prioritet za politiku koju prihvata i sprovodi KOMPAS.

Ona ne može i ne sme da ulazi u koalicije, ekonomske odnose, političke dogovore ili odluke koje mogu da je kompromituju u ostvarivanju svojih političkih ideja i programa. Nova politička snaga mora da izdrži sve pozive i pritiske oligarhije da se priključi postojećem političkom krugu, čime bi se njena oštrica otupila a ona sama učinila bezopasnom. U grupi političkih monopolista, u periodu od 2000. godine pa do danas, vodi se borba da se, prilikom podele javnih funkcija, uzme ili dobije što je više moguće pozicija na kojima se direktno upravlja imovinom republike namenjenoj prodaji – privatizaciji. Tako pozicionirani, na mestima političke kontrole resursa a u državi koja umesto proizvodnje rasprodaje sopstvenu imovinu kako bi preživela, mogli su da učine pravila privatizacije fleksibilnijim pribavljajući sebi materijalnu korist. Istovremeno, svo poslovanje koje se obavlja između države i privatnih preduzeća prolazilo im je kroz ruke, pa je zlouporeba javnih nabavki postala princip. Namere internacionalnog biznisa da otkupi i privatizuje kapacitete koji su se nalazili u vlasništvu države, uz interese međunarodnog bankarskog sektora, unele su izuzetno visoke devizne sume, za čiju su se kontrolu, pripadnici političkih elita borile više od jedne decenije. U trenutku u kojem je u vlasništvu države sve manje preduzeća koje je moguće prodati za sume adekvatne za održavanje budžeta, manja je i količina novca za koju se političke grupacije bore. U takvim okolnostima, podmirivanje rastućeg broja članova partija, koji ne pripadaju političkim strankama programski ili ideološki, već su tu iz oportunizma, rukovođeni isključivo ličnim interesima, postaje komplikovanije. Nemogućnost interesnog učlanjivanja i podmićivanja građana sitnim uslugama zarad sigurnog glasa, dovešće političke entitete do osipanja. Gubitak ljudskih resursa, neizostavno dovodi do pojačavanja medijske kampanje i blokade mišljenja koje bi se suprotstavilo oligarhiji. Zamena teza, i kreiranje afera u cilju skretanja pažnje sa važnih političkih događaja, postaje jedini način za održavanje političke prednosti i socijalnog mira u uslovima u kojima nema dovoljno sredstava da se deficitarni budžet prilagodi potrebi patijskih kadrova a većini građana podmire rastući troškovi života u ekonomiji opterećenoj dugom i nedostatkom proizvodnje. U takvim uslovima, postaje moguće primeniti realnu politiku kao i izdvajanje socijalne komponente kao ključa za neophodne reforme. Pojava nove grupacije rukovođene idejom socijalne pravde, umanjenja ekonomskih razlika i socijalno odgovornog društva, prouzrokovana je demagogijom i arogancijom postojećih učesnika u političkom procesu i dugogodišnjem nepravednom odnosu države prema građanima.

Šesti deo: Odgovornost

Efikasna borba protiv korupcije ne leži samo u sankcijama koje bi se izrekle prekršiocima. U slučajevima kada seizriče kazna, šteta je već učinjena. Paralelno sa krivičnom i prekršajnom odgovornošću društvo bi trebalo da poznaje i kategoriju društvene odgovornosti, koja u ovom trenutku ne postoji u demokratskoj i istorijskoj tradiciji naše države.

Pravda, odgovornost i etika u javnom životu

Država koja društvenu odgovornost isključivo meri kroz rad sudova, selektivnim sprovođenjem sankcija nad krivično i prekršajno odgovornima, je država čije u kojoj nema ni pravde ni prava. Takva je situacija u Republici Srbiji bila do danas a i u 2013. godini. Zakoni koji se jednako primenjuju prema svim građanima, bez obzira na njihov društveni ili materijalni status je temelj moderne pravne države. Ipak, čak i takvo sprovođenje zakona nije dovoljno da bi državu mogli da nazovemo pravednom. Država koja želi da iskoreni sistemsku korupciju, mora da deluje preventivno. Efikasna borba protiv ove bolesti koja nagriza državu ne ogleda se samo u sankcijama koje republika može i mora da nametne nad prekršiocima pisanih normi. Jer, kada dođe do izricanja kazne, šteta je već učinjena. Rame uz rame sa krivičnom i prekršajnom odgovornošću moraju da stoje i kategorije društvene odgovornosti, koje u ovom trenutku ne postoje u demokratskoj i istorijskoj tradiciji srpske države. Kategorije društvene odgovornosti koje moderna demokratska Srbija 21. veka mora da poznaje u obliku pisanih pravila su:

  • Građanska odgovornost
  • Profesionalna odgovornost
  • Politička odgovornost
Ali, na koji način podsticati odgovorno ponašanje u okviru građanskog života, političkog i profesionalnog delovanja, i na koji način sankcionisati neprihvatljivo ponašanje u sve tri kategorije?

Građanska odgovornost

Podsticanje odgovornog građanskog ponašanja počiva na vaspitanju u okviru porodice i školskog sistema, koji mora da ima i vaspitnu, pored obrazovne uloge. Ali, ne može samo da ostane na tome. Odgovornim građanima mora da se ponudi i materijalni dobitak koji nagrađuje njihov trud da se ponašaju kao savesni članovi uže i šire društvene zajednice. Građanima koji su doprineli širenju svesti, pomagali zajednicu, kolektivno ili individualno, mimo svojih zakonskih obaveza, godinama živeli i radili bez prekršajnih prijava u skladu sa zakonskim normama, država mora da ponudi poreske i druge olakšice, u smislu popusta na državne namete i druge finansijske obaveze prema državnom aparatu i javnim preduzećima. Takođe, neprihvatljivo ponašanje građanina, mora da bude sankcionisano, ili prekršajnom prijavom ili osudom građanskog suda časti zbog neprimerenog ponašanja koje u slovu zakona ne zahteva finansijsku ili drugu kaznu. Takav sistem kazne i nagrade, uvodi i revitalizuje u građanskom životu, i u životu užih zajednica, pojavu koju nazivamo pritiskom jednakih. U svest građana Republike, ovo unosi saznanje da će društveno neprihvatljivo ponašanje naići ne samo na osudu zajednice, već i na akciju sunarodnika u vidu prijave nadležnim organima zaduženim za sprovođenje zakonskih normi. Na taj način, građanin može tuđu neodgovornost da materijalizuje u vidu povećanja ličnog kredita društvene odgovornosti, u društvu koje odgovorno ponašanje materijalno nagrađuje na isti način na koji neodgovornost prema društvu i državi kažnjava.

Profesionalna odgovornost

Profesionalna odgovornost se nalazi na lestvici iznad opšte građanske odgovornosti. Ona ne obuhvata samo ponašanje građanina unutar društvene grupe, već u širem smislu definiše odgovornost individue na svom radnom mestu, ali ne u smislu radne discipline, koju nameću pravila pravnog lica u kojem je građanin, na osnovu zakona Republike, radno angažovan, već u smislu odnosa prema pravilima koja nameće profesija koju obavlja. Novi vek, neizostavno donosi profesionalni angažman na većini radnih mesta. Nekvalifikovana radna snaga, postala je deo prošlosti, i njeno odumiranje otpočelo je industrijskom revolucijom. Danas, svaki rad, čak i rudimentaran, zahteva širok spektar znanja, upravljanja mašinama, poznavanje radnog procesa, pa u čak i najšira tumačenja, danas utvrđuju da je profesionalni rad u stvari najzastupljeniji u modernom korpusu radništva. Radnik 21. veka je član društva angažovan na poslu koji zahteva njegovo profesionalno angažovanje i stručnu osposobljenost. Ukratko, duh vremena zahteva da su svi radnici budu kvalifikovani u sistemu u kojem na tržištu rada prodaju svoja profesionalna znanja i veštine. Profesionalni radnik, za razliku od prošlih vremena, danas godinama ulaže u svoje znanje, i prateći tehnološke promene, i prinuđen je da se trajno profesionalno usavršava. U takvom sistemu, vreme koje radnik provodi u usavršavanju svojih profesionalnih veština, definitivno poskupljuje njego rad. Odgovornost koju profesionalni radnik preuzima na sebe, obavljajući zadatke koje mu nameću profesija i radno mesto, danas je nedefinisana. Licenciranje profesionalnih radnika, unutar esnafski orjentisanih udruženja profesionalaca, omogućilo bi izdvajanje profesionalnog korpusa radnika, unutar velikog broja delatnosti, a korist od takvog profesionalnog radničkog organizovanja, osetila bi se na tržištu rada, ne samo kroz poštenu cenu rada, već i kroz kvalitet usluge koju kupuju svi oni koji imaju potrebu za angažovanjem tuđeg rada. Istovremeno, esnafske komore i udruženja kao i sudovi Republike, mogli bi, po zakonima koji bi regulisali profesionalne delatnosti, da privremeno ili trajno oduzimaju licence, svim radnicima, koji su se u svom poslu, krivično ili prekršajno, ogrešili o pravila profesije i radnu etiku. Time bi se preventivno delovalo na sve one koji su do sada, zloupotrebom profesionalnog rada, stekli sebi materijalnu ili drugu vrstu koristi, ili neodgovornim ponašanjem urušili ugled profesije ili na drugi način oštetili užu ili širu društvenu zajednicu ili društvo u celini. Nagrada za profesionalno ponašanje, i održavanje ugleda profesiji, bila bi regulisana kako na tržištu rada, poštenom cenom, tako i zvaničnim društvenim priznanjima, koja bi bila definisana tako, da nosiocu ne donose samo društveni prestiž, već i materijalnu korist kao povraćaj malog dela deo one velike koristi koju je profesionalac svojim radom i zalaganjem dao društvu. Slično građanskoj odgovornosti, pritisak zajednice jednakih unutar profesije, uz stalnu pretnju privremenog ili trajnog gubitka prava na obavljanje profesionalne delatnosti, delovao bi preventivno na zloupotrebe profesionalnog položaja, kakvih smo danas svedoci, ne samo u državnom i javnom, već i u privatnom sektoru.

Politička odgovornost

Politička odgovornost danas ne postoji u Republici Srbiji. Ona se meri ne samo kroz izgovorenu reč i dato obećanje, kako to danas mediji i drugi činioci u formiranju javnog mnjenja, vole da objasne, već i kroz učinak i doprinos društvu kroz profesionalni politički angažman članova društva. Profesionalno bavljenje politikom je danas retka oblast ljudskog rada u kojoj nije regulisano pitanje odgovornosti. Ako prihvatimo istinu da profesionalni političari rukovode društvenim tokovima i da su u prilici da određuju kurs kojim će država da ide, onda je jasno da je u njihovim rukama sudbina društva u celini. To ih stavlja u jedinstven položaj da od kvaliteta njihovog profesionalnog angažmana, zavisi kvalitet života, pa i sami životi većine građana. Time je njihova odgovornost nemerljiva a ipak, danas, ne postoji nikakva zakonska odrednica, koja bi mogla da oceni kvalitet i učinak njihovog profesionalnog angažmana, na način kakav je moguće ustanoviti u drugim profesijama. Današnji političari će da se pozovu da je izborni proces jedini sud kvaliteta njihovog angažmana, i čvrsto će braniti poziciju u kojoj će, u demokratijama, njihov rad biti potvrđen ili demantovan na izborima, tvrdeći da je izborni rezultat najveća i jedina kazna za grupu profesionalnih političara. Ipak, svedoci smo, da i pored izbornih rezulatata, u političkim oligarhijama koje materijalnim ili drugim cenzusom vezuju većinu političkih organizacije i grupe, bez obzira da li su u datom trenutku na funcijama vlasti ili u opoziciji, bivši nosioci vlasti, za svoj rad ne polažu račune ni građanima Republike, ni sopstvenom biračkom telu, pa čak političkim organizacijama iz čijih su redova dospeli na državne ili javne funkcije. Teško je precizno definisati političku odgovornost, budući da se osporavanje političkog rada uvek može odbraniti kroz ukazivanje na trajne sukobe između vlasti i opozicije. U tom procesu, profesionalni političari će, osporavanje sopstvenog rada, uvek moći da opravdaju ukazivanjem na činjenicu da je to “isključivo mišljenje njihvih političkih konkurenata”. Ipak, razvojem društvene svesti kroz povećavanje ekonomske nezavisnosti građanina, neselektivno sprovođenje zakona kao i nagrađivanje građanske i profesionalne odgovornosti, učiniće da profesionalni političar na izborima ne gubi samo izbore, već i politički legitimitet u očima biračkog tela. Zadatak koji sebi postavlja KOMPAS je da u svom političkom radu, materijalnim dokazima, saradnjom sa slobodnim medijima i u svom javnom nastupu konstantno i beskompromisno ukazuje na nedostatak političkog legitimiteta svih onih učesnika u političkom životu koji su u svom profesionalnom političkom delovanju naneli štetu kako demokratskom procesu tako i državi i društvu, bez obzira na partijsku pripadnost, izborni rezultat ili popularnost koju uživaju.

Etika u javnom životu

Sprovođenjem reformi u državno-administrativnom aparatu i strogim odnosom prema svakoj vrsti korupcije unutar pomenutog aparata, jača i moć države da se efikasno suoči sa političkim i tehničkim izazovima. Veliki politički izazov urušavanja državnih institucija je i pad kriterijuma etičnosti u samom društvu. Takvo društvo nema jasan odgovor na pitanje “Šta je to društveno prihvatljivo ponašanje?” Gde se kroz prizmu društveno prihvatljivog ponašanja i delovanja ne posmatra samo pojedinac – fizičko lice, već i pravna lica i građanske, nevladine, političke i druge organizacije kao i svaki oblik udruženog javnog delovanja. Zajednički zadatak države, kroz sve oblike vlasti, a u demokratiji i svih učesnika u političkom životu je da odgovor na ovo pitanje pruže kroz insistiranje na poštovanju zakona, ali i kroz trajno obrazovanje i informisanje građana da je poštovanje zakona i pravila jedini način da jedno društvo stvori i zadrži epitet “pristojnog”. Društvo koje definiše javni moral kao prihvatljivo društveno ponašanje u smilsu poštovanja zakona i pisanih normi, uvodi u svoj život dinamiku kreiranja javnog morala gde je ta dinamika definisana kao dinamika pozitivne promene u odnosu na slobodu pojedinca – člana društva. Tako uticaj države na javni moral iz tradicionalne dogmatske kategorije prelazi u promenljivu, gde se kao jedan od principa promene uvodi dobro i sloboda pojedinca u skladu sa javnim, to jest, društvenim dobrom . To je proces oročen decenijama a ne godinama i zahteva potpunu reformatorsku posvećenost svih političkih snaga i odlazak sa političke scene onih snaga, čija se političko-interesna ideja zasniva na tradicionalnom poimanju krute državne kontrole nad javnim moralom ili na isključivosti i odbijanju da se prihvati društvo kao kategorija koja evoluira i to u cilju ličnog političkog ili ekonomskog interesa. Posledica reformi državnog aparata, ne samo u tehničkom smislu, već i u smislu uvođenja i sprovođenja političke odgovornosti, je postepena eliminacija vulgarnih mehanizama političke borbe, kakvi postoje danas u politici Republike Srbije. Ovi mehanizmi su najuočljiviji u ponašanju i delovanju sredstava javnog informisanja i mnogim oblicima izdavaštva ali se mogu uočiti i u samom postojanju i javnom delovanju raznih formalnih i neformalnih grupa i pojedinaca. Jedan od oblika institucionalne borbe protiv smanjenja etičnosti u javnom životu je i definisanje šunda i kiča u medijskom, kulturnom i umetničkom delovanju. Više od same definicije, institucije države, poput ministarstva kulture i prosvete, akademije nauka, društvenih instituta moraju da doprinesu kreiranju predloga zakona o oporezivanju šunda podržanog od strane širokog fronta. Uvođenjem poreza na šund, zaustavlja se dekadencija javnog morala. Time se ne ukida pravo medija ili izdavača da sami uređuju sopstveni sadržaj, ali se dodatnim poreskim teretom naplaćuje privilegija da se ekonomski i politički profitira upotrebom šunda i sličnih sadržaja, kroz povlađivanje niskim strastima. Okvir u kojem politički napadi i uticaj na društvo kroz šund medije postaju skupi, za posledicu ima i to da ceo poreski prihod od šund izdanja, može i mora da se iskoristi, na kreiranje medijskih sadržaja Javnih medijskih servisa, koji propagiraju prave vrednosti kao i na institucionalni socijalni rad. Dugoročno, rad političkih činioca ulazi u zonu društveno prihvatljivog, budući da je onemogućeno da na lako priuštiv način, kroz sredstva javnog informisanja, zastupaju interese krupnog kapitala i raznih neformalnih centara moći. Krajnja posledica povećanja donjeg praga etičnog u političkom i društvenom životu je viši standard ponašanja koji građani usvajaju kao neophodni minimum. Time se i sankcija za svako delovanje van zakona, ne doživljava samo kao neophodna zarad opstanka državnih institucija, već i društva u celini, kao potreba očuvanja dogovorenog i zakonom potvrđenog stepena javnog morala. Time je odnos zakona, države i građana između sebe, jednako sproveden nad svakim građaninom, bez obzira na njegov položaj, osnov za postojanje pravde u jednom društvu. Bez pravde nema niti zakona niti države a samim tim ni života naroda.