• КОМПАС, као модерна политичка снага мора да се свим силама бори за демократско остваривање својих програмских начела. Борба за вредности које програмски намеће идеја социјалне правде, повећава демократичност државе и способност друштва да се модернизује. Зато што се наша идеја не намеће само као друштвени већ и као државотворни модел организације и односа међу људима. Држава која штити своје грађане, и у коју грађани имају поверења је основна идеја коју промовише КОМПАС. Друштво мора да буде регулисано на начин да се монетарни цензус не узима у обзир када се постављају питања управљања државом или питања поштовања људских и грађанских права.

Први део: Еволутивни пут и политички задаци

У такмичењу за положај у друштву, победа не сме да буде тренутак у којем победник добија све, а губитнику не преостаје ништа.

Компас не припада класичној подели на политичкој скали. Она је модерни, левичарски и агрегаторски политички чинилац, настао услед огромних неправди које грађани Србије трпе више од 25 година. Исправљање неправди, које су, услед распада друштва и незапамћене корупције, постале начин живота, основни је политички циљ коју заступа КОМПАС. Свакако, највећа неправда нанета је обичном човеку, грађанину, који не ужива заштиту сопствене државе ни у једном сегменту живота, а нарочито када је у питању социјална правда, систем здравствене заштите, систем образовања и пореска политика Републике. Борба за бољи живот радника и ослобађање човека од окова дуга, како човека индивидуе, тако и човека као чиниоца друштва, у традиционалној подели, сврстава КОМПАС у политичку снагу левице. Ипак, њени политички циљеви су амбициознији, и окренути специфичној средини и домаћој политичкој позорници. Исправљање дугогодишњег неправедног система, чини КОМПАС покретом коренитих друштвених промена. Модерна идеја левице, политички одговорнија и снажнија од социјалдемократских програма, разликује се и од социјализма дефинисаног традиционалним политичким оквирима историје 20. века. Експеримент комунизма доказао је да је друштвена свест , у смислу доприноса сваког члана друштва својој групи, биолошка. Не биолошка у органском већ у производном смислу. Почетна идеја комуниста да кроз апсолутну власт политичке авангарде, у дуготрајном вишегенерацијском процесу, елиминишу државу као организациону силу која управља друштвеним процесима, у тренутку када друштвена свест постане таква да је друштво у целини способно да управља производним процесима, није била остварива, угрубо, из два разлога. Први разлог је погрешно веровање да је друштвену свест могуће изградити кроз политички процес, идејно-политичким образовањем и индоктринацијом маса, и довести друштво до прекретнице у којем се оно само одриче својих политичких управљача, оличених у комунистичким партијама као врховним инструментима власти, а самим тим и државе као једине манифестације друштвеног организовања. Идеја, која тврди да ће народ, када се у њему створи критична маса јединки које су досегле потребан ниво друштвене свести, у „револуцији која тече“ а чији је средишњи процес управо „освешћивање“, да покрене трећи, коначни стадијум револуције, у којем ће воља широког друштвеног фронта мирним путем да демонтира партију, није била заснована на чињеницама о томе који механизми покрећу развој друштвене свести. Наиме, комунистички идеолози и филозофи су се ослонили на две нетачне идеје. Прва, да се друштвена свест постиже политичким утицајем и константном едукацијом, потпуно занемаривши филозофске тврдње да је на друштвене процесе могуће утицати само у друштвима која су већ постигла висок степен техничког, интелектуалног и економског развоја. А то је управо разлика између политичко-идеолошког покушаја промене система по којем је друштво организовано, што је револуција, и биолошко-идеолошког пораста свести, остваривањем стандарда у смислу задржавања дела вишка вредности у енергетском то јест материјалном смислу, и постизање вишка слободног времена у организационо технолошком смислу, што је еволуција. Ако разумемо и знамо да је човекова потреба да заштити и ојача своју групу, бивајући биће чопора, дубоко утиснута у биологију, онда можемо и да претпоставимо, да ће, једном по задовољењу основних модерних егзистенцијалних потреба, човек којем су нагонски страхови умирени (самоодржање), почети да делује у циљу унапређења сопствене групе, то јест друштва. У том деловању недвосмислено се огледа и пораст човекове друштвене свести, а у њој се рађа и учвршћује идеја да је неопходно да се промене и унапреде многи механизми на којима се заснива друштвена кохезија. Други и још погубнији разлог, је идеја да ће идеологија иза које је стала политичка авангарда у времену у којем су започети револуционарни процеси, успети да се одржи у вишегенерацијском низу. Авангарда једног друштва је у смислу политичке идеје, везана за одређену генерацију и за дух времена у којем та генерација стасава и делује. Погрешно је веровање да ће политички наследници револуционарне авангарде на прави начин да схвате своју улогу у наставку процеса, названог „трајна револуција“. Наследници политичког система, природно, не желе да дозволе да се њихов монополистички положај на управљање друштвеним токовима промени, а њихово одбијање да учествују у даљем процесу повезано је са страхом одгубитка власти и привилегија (опет из разлога самоодржања) будући да разумеју да друштво није постигло ниво у којем чак и губитак непосредног утицаја на инструменте власти, јединку не оставља без високог стандарда и других егзистенцијалних потреба. Њихов отпор демократизацији друштвених механизама, неизоставно доводи до бирократизације и етатизације друштва, и нове класне поделе, на управљаче и на остатак друштва којим се управља. Бирократизација је биолошка реакција државотворно-политичког апарата на идеју о укидању државе. Међутим, права опасност не лежи у урушавању, тог погрешно постављеног система, већ у начину на који се тај систем урушава. У страху од друштвеног освешћивања постављеног на основу првобитне идеје и модела „револуције“, политичка елита оличена у владајућој партији, уводи бирократизацију, као систем довољно ефикасан да се супротстави унутрашњој демократизацији саме партије, економских субјеката и друштва у целини, не разумејући да је сам основни модел по којем је друштвено освешћивање претпостављено, неизводљив. Побуна друштвених слојева на растућу бирократизацију, ауторитативност и насиље политичких монополиста, доводи до збацивања политичке олигархије са власти и укида једнопартијски модел управљања. У том процесу, страхови политичке олигархије од губитка монопола над друштвеним процесима се свакако реализују, али уместо спровођења следећег, трећег корака у смислу укидања државе као стожера друштвених процеса, реакција политичке олигархије доводи друштво на сам почетак, у експлоататорске квази- плуралистичке системе, и у поновно стварање економских олигархија и монопола који природно теже да, коруптивним деловањем кроз политичке субјекте чији је примарни циљ борба за власт, преузму и управљају политичким а самим тим и свим друштвеним процесима. Зато је изузетно значајно да разумемо под којим условима је друштвено освешћивање могуће. Будући да је друштвена свест биолошка, она зависи од задовољења рационалних животних потреба већине чланова друштва. Могућност да се ове животне потребе задовоље, а ради се о решавању стамбених, радних, здравствених, образовних и свих других егзистенцијалних проблема савременог човека, захтевају располагање великим количинама енергије, које, у тренутку када су у 20. Веку отпочели револуционарни друштвени процеси, технолошки није било могуће створити. Тек техолошка достигнућа с краја 20. и почетка 21. века, у смислу нових извора енергије, појефтињења индустријске производње, вештачких материјала и система у којима је могуће произвести довољно јефтине хране за све, уводе развијена друштва у зону у којој је могуће покренути промене у смислу постепеног спровођења идеја које заступају социјалистички покрети. Нова политичка мисао коју заступа КОМПАС је дужна да се суочи са историјским грешкама левице, прилагоди своју идеју научно остваривим и емпиријски доказивим принципима, и усмери ка еволутивној политичкој идеји, како идеолошко-програмски тако и у медијско-пропагадном смислу. Ова промена и реализација постављених задатака остварива је само унутар вишепартијског демократског процеса, то јест у условима реалне политичке конкуренције, која ће, по доласку лево оријентисаних снага на управљачке позиције, да служи као лакмус, условљавајући партију на власти да не скрене са програмског курса, који мора да буде бескомпромисно реформаторски у смислу чишћења политичких, економских и других друштвених процеса од корупције коју природно спроводи капитал, увођења модерних технолошких решења у све привредне гране, у циљу економског јачања малих привредника, пољопривредника предузетника, синдикалних и других организација које штите права радника. Истовремено, реформа у финансијском, пореском, здравственом, пензионом, културолошко-уметничком и образовном систему, створиће на дуже стазе друштво у којем је већина чланова срећна и сигурна у економском и здравственом смислу, и довољно образована у друштвено политичком и стручном смислу да може да се укључи у друштвене и политичке процесе у својим микро-срединама и шире. Друштво формирано у том процесу, може да изнедри авангарду у сваком духу времена, и да буде довољно јако да се одупре унутрашњим малигним коруптивним тенденцијама. Тек пошто се овај циљ постигне, и узму у обзир енергетски и производни капацитети не само једног друштва, него већине повезаних друштава у једном геополитичком блоку, могуће је разматрати вишегенерацијски еволутивни прелазак на виши и праведнији систем организације, какав су, људи вековима желели да постигну снагом оружја и идеолошком индоктринацијом, не разумевајући природу самог процеса, кораке и неопходне материјалне предуслове који тај процес чине одрживим. Управо чланови друштва, и пораст њховог животног стандардна, количине слободног времена, животног века, степена образовања и личне среће условиће пораст друштвене свести, и омогућити еволутивни прелазак на виши друштвени систем. У таквим условима, модерна политика праведног друштва, коју заступа КОМПАС, има не само друштвену, народну и државотворну, већ и цивилизацијску дужност, да спроведе задатке који се пред њим постављају, бескомпромисно се залажући за реализацију сопственог програма, до тренутка када пред њим, у форми у којој је организован не буде више непосредних циљева. Тек тада, ослањајући се на друштвену свест, слободну да у демократском процесу изнедри и управљање еволутивним процесима повери новој политичкој авангарди заснованој на идејама модернијег и праведнијег друштва, престаје потреба за постојећом политичко-партијском организацијом. Простим речима идеја и политика у коју веријемо има задатак да отпочне изградњу пута, довољно квалитетног да ход по њему буде удобан, али ни у једном тренутку не сме да претпостави да ће баш она да изгради цео пут и да је једина способна за утирање пута ка неким будућим, праведнијим друштвеним системима. Таква помисао, уводи политичку идеју КОМПАС-а у сопствену негацију и замку у којој ће, уместо да подржи будућу авангарду, она одбити да јој препусти руковођење друштвом. Управо је то једна од великих системских грешака левице у 20. веку, али таква, да није својствена само комунизму. То је природнии покушај носиоца власти да се уживање у привилегијама постојеће друштвене организације продужи преко природног животног века одређеног друштвеног и политичког система. Борба против таквог политичког конзервативизма је императив и истовремено и најтежи задатак, зато што се у њему не брани само право друштва на прогрес, већ се у тој борби брани и штити политичка идеја КОМПАС-а од трулих компромиса и коруптивног деловања политичких опонената и економске олигархије. Позивање на слободу мисли и унутрашњу демократичност партије не може да буде зид иза којег смеју да се сакрију елементи који покушавају да из позиција унутар покрета делују, нехотице или са предумишљајем и агендом, у несагласју или против изложених политичких задатака и програмских начела. Такви елементи не само што урушавају програмско и идеолошко јединство покрета, већ га спречавају да оствари свој политички циљ, каљајући јој углед у очима друштва, чија је авангарда.

Други део: Сукоб идеје и илузије

Насупрот илузији неолибералног капитализма, стоји идеја да су сви људи једнаки, и да сами себи не могу да буду јединица мере сопствене вредности, већ да се њихова вредност одређује кроз допринос групи а самим тим кроз снагу и квалитет друштва којем припадају.

Да ли непросвећени ум има капацитет да препозна и разуме суштинске вредности? Можда је таквом уму могуће да препозна, али не и да разуме. Јер, непросвећен ум није глуп. Он само не располаже неопходном количином информација нити је довољно мотивисан да уложи своју енергију у откривање одређених, доступних, истина Могуће је да такав ум, не бивајући глуп, интуитивно, осећа да је малограђанско понашање, довољно ефикасан одговор на глупост којом је често окружен, а коју непогрешиво препознаје. Поставити се изнад глупости, непросвећеном уму, аутоматски намеће и одбрамбену потребу да се хијарархијски позиционира изнад глупака. У пирамиди моћи у којој се позиционирамо од малена, различитим видовима борбе и разумевањем света, положај у којем смо изнад других намеће и опробавање граница моћи. Неразвијен и несигуран ум, ненавикнут и неспособан за извођење рефлексивних симулација, испробаваће емпиријски снагу и границе своје моћи, често на штету оних на нижем спрату пирамиде. Ипак, шта је то што у човеку рађа потребу да буде изнад других, и то не у интроспективном, већ у интерактивном смислу? Шта је то што га тера да сруши односе у друштву једнаких, како би од бивших вршњака изнудио признања која су искључиво производ утицаја моћи – силе. Зар је формално позиционирање, често довођењем других у заблуду, лагањем или на силу или уз латентну претњу силом, важније од суштинског прихватања унутар групе? Где је ту разумевање да су сила и моћ само полуга, истовремено чврста и бескрајно крхка? Одговор лежи у илузији. Непросвећеном уму, моћ над другим људима ствара илузију о вишој вредности у односу на остатак “потчињених”. Моћ над другим људима, се различито манифестује. Кроз политички или друштвени положај, кроз богатство којим се ова претходна два, у коруптивним клептократијама лако купују или кроз реализацију сопственог ауторитета кроз медијски створену популарност засновану тек на пречестом помињању имена и лика који иза себе нема дело. Жеља да се вреди више од других, без остварења личности и развијања способности, и без страха да ће вредност да одреди и измери сама група, је покретачко гориво ове, основне илузије. Насупрот тој илузији, стоји идеја да су сви људи једнаки, и да сами себи не могу да буду јединица мере сопствене вредности, већ да се њихова вредност одређује кроз допринос групи а самим тим кроз снагу и квалитет друштва којем припадају. Просвећеност доноси разумевање механизама на којима почива свет. Разумевањем тих механизама, открива се суштина вредности које пропагирамо. У најгрубљој подели, могли би да кажемо да постоје основне, суштинске вредности, и споредне вредности, а то су оне које се неизоставно јављају проузроковане комплексним друштвеним односима. Суштинске вредности су лепак групе. Без њих би се група распала или би временом успела да се уништи изнутра. Неке од суштинских вредности за сваку групу су, на пример, вредност живота члана групе, вредност рада члана групе, допринос члана безбедности групе, искуство и практична знања и вештине, и тако даље. Величина и комплексност групе, повећава број суштинских вредности. Споредне вредности, које прате свако друштво су везане за естетику, уметност, материјалне прохтеве, личне и колективне жеље и тако даље. “Ја сам одевен модерно, а други нису. Мој сат је лепши, а аутомобил скупљи. Моји вредносни судови, будући да су моји, су они које група мора да прихвати.” Све ово нас уздиже у илузији да вредимо више од других у групи. Учвршћује нас у помисли да смо незаменљиви и јединствени у својим судовима и способностима да обликујемо или руководимо групом. На крају, у циљу самоодржања, или одржања, људи почињу да намећу разумевање споредних вредности као суштинских. Просвећен ум увиђа непостојаност замене суштинских и споредних вредности, разуме да том заменом настају лажне вредности а да је њихов производ незаслужено малограђанско наметање на доминантан положај у односу на друге чланове групе и борба за било какав облик моћи, која за последицу има разбијање заједнице. Сукоб између идеје једнакости у смислу формирања друштва утемељеног на суштинским вредностима, и илузије пењања уз лествицу моћи употребом лажних вредности је у основи сукоб два погледа на организацију друштва. Заговорници оба организациона модела, дубоко су подељени. Између ове две групе не може да постоји никакав сврсисходан политички дијалог, па је самим тим немогуће остварити било каку позитивну промену насталу друштвеним или политичким договором. Дијалог између ова два погледа на свет је истовремено и огромна грешка просвећених заговорника идеје друштва једнаких. Малограђанска свест неразвијених умова, коруптивно делује на сваки систем који дозволи да се у њега увуче, макар и најмања количина илузије. У рату против неразумевања суштинских вредности, не побеђује снага оружја нити се он добија на политичком фронту. Политичка воља, чак и када иза ње стоји већина, је тек материјална предност у борби за остваривање праведнијег друштва. Победу у сукобу између друштва заснованог на правилима буржоазије и слободног друштва једнаких може да донесе само суштинско друштвено образовање већине чланова друштва, јер само друштво просвећених може да буде и друштво једнаких. Не можемо, дакле, ни да покушамо да будемо једнаки, ако претходно не прихватимо одређену групу суштинских вредности, као камен темељац групе или друштва које желимо да организујемо. Формирању таквог друштва, мора да претходи формирање исте такве групе, контролисане сопственим начелима. У име тих идеја чланови добровољно одустају од дела личних слобода а све у циљу рађања функционалне оганизације која је способна да такву, реалну политику, материјализује у политичком процесу, те да се управљању посвети не само кроз економско-политичку призму, већ да сопственим снагама спроведе широку друштвено-политичку едукацију у циљу промене свести и просвећења чланова широке заједнице. Таква политичка организација, мора да преузме улогу катализатора друштвених промена, и да изнедри трансформацију постојећих и формирање других организација, сличних по карактеру и вредностима, са којима је могуће учествовати у истински демократском политичком процесу.

Трећи део: Социјална правда

Социјална правда и демократија

Разумљиво је, дакле, зашто се, унутар демократског процеса, многи плаше истински праведне политичке опције, имуне на корупцију, програмски прилагођене духу времена, модерне и спремне на политичку акцију и преузимање функција власти.

Уназад двадесет година, социјализам као идеја државне бриге о грађанима, проказан је и дискредитован. Главни аргумент за борбу против идеје социјалне правде је неуспех комунистичке власти да одржи суверенитет и економски интегритет држава и народа бивше СФРЈ. Наведени аргумент употребљавају различити противници идеје социјалне правде. У том шареном корпусу, налазе се људи који су иначе на различитим крајевима политичког аршина. Од управљача и власника моћних приватних предузећа, преко страначких моћника већине политичких партија од којих су неке чак и декларативно “социјалистичке” или “социјал-демократске”, припадника десничарских партија и организација, како легалних тако и забрањених, па до одређених индивидуа унутар Српске православне цркве. Идеја иза тог здруженог фронта је страх домаћих олигарха да ће политичка идеја социјалне правде коју спроводе јаке и независне државне институције дугорочно онемогућити господарење државом помоћу клептократске организације која се осиромашеном народу, законима и политичким договорима наметнула као једини избор. Тако је, уместо демократије, и избора социјалне правде и живота достојног човека, грађанима Србије наметнута клептократија – власт лопова, која се огледа у крађи државне имовине и новца који грађани зарађују или који се у њихово име позајмљује од међународних финансијских институција. Њихова замена теза каже да је политичка борба за социјалну правду, смањивање раслојавања и права радника, увод у нову једнопартијску диктатуру. Такве изјаве су апсолутно неистините. Борба за вредности које програмски намеће КОМПАС повећава демократичност државе и способност друштва да се модернизује. Зато се наша идеја не намеће само као друштвени већ и као државотворни модел организације и односа међу људима. Образовањем и материјалном сигурношћу, повећава се свест грађанина и омогућује му се да вишак свог времена и знања може да уложи у процесе управљања и одлучивања, од најнижег комуналног нивоа па навише. Политичко спровођење идеје политичке и друштвене правде, у демократским друштвима, својим деловањем, поставља високе критеријуме у политичком животу, такве да многе друге опције, програмски и идејно не могу да се их испуне. Разумљиво је, дакле, зашто се, унутар демократског процеса, многи плаше истински праведне политичке опције, имуне на корупцију, програмски прилагођене духу времена, модерне и спремне на политичку акцију и преузимање функција власти. Разлога за страх, објективно има. Пословним монополистима је трн у оку идеја прогресивног пореза, заштите радника, синдикалног организовања и ојачавања мале привреде као стуба и кичме економске независности грађана и суштинске независности државног апарата од унутрашњих политичких и економских уцена. Политичким олигархијама, навикнутим на клептократску владавину уз међусобне политичке договоре и принцип ненападања власти и опозиције, нови играч, неоптерећен лошом политичком историјом, ремети хармонију вишепартијског једноумља. Финансијским и социјалним ојачавањем малог човека, малог предузетника и малог предузећа, они губе свој политички утицај на пословне процесе, а самим тим губе и свој профитни центар сконцентрисан у рукама пословних монополиста, корумпираних чиновника у извршној власти и партијских предузећа. Губитком своје финансијске и политичке моћи, они губе и утицај на средства јавног информисања, како приватна тако и она под контролом државе. Крајњој десници, клерофашистима и другим екстремистима, идеја социјалне правде и слободног просвећеног човека програмски је потпуно страна, и они је доживљавају као претњу њиховим анахроним колективистичким идеологијама, које су углавном окренуте ка саборности, тесним везама цркве и државе, па чак и идеји теодулије. Такође, друштвена и политичка толеранција, републиканска идеја и демократичност, потпуно је у несагласју са десничарском искључивошћу.

Четврти део: Двадесет тачака

  • Реконструкција здравства и здравствених установа.
  • Универзална социјална заштита. Од помоћи до националне дивиденде!
  • Ни један грађанин без здравственог осигуранја. Лечење деце је приоритет.
  • Реформа пензионог система. Сабирање социјалних и економских пензија.
  • Квалитетан, модеран и флексибилан систем образовања и бесплатно школство са државним стипендијама у виду трајоног и отвореног конкурса.
  • Дигитализација државне управе, хоризонтално и вертикално повезивање информационих система на свим нивоима управе у циљу брзе обраде и размене података.
  • Независне и јаке радничке синдикалне организације као основ квалитетног дијалога између радника и послодавца.
  • Модернизација саобраћајне, информационе, комуникационе и енергетске инфраструктуре.
  • Промена изборног закона у циљу директније демократизације друштва.
  • Реформа пореског система, систем прогресивног опорезивања, одвајање републичког пореза и пореза за локалну заједницу. Централизација пореске управе са високим ингеренцијама пореских инспектора и администратора.
  • Заштита мале привреде и приватне иницијативе од монопола.
  • Осигурање и организовање модерне пољопривреде. Пољопривредник на својој земљи и у приватним задругама.
  • Ка директној демократији кроз закон о петицији и електронској петицији.
  • Модернизација и брз и ефикасан рад судских власти. Пуна независност судства кроз јавни, директан избор судија и контролу из стручних комора.
  • Испитивање друштвене, политичке и кривичне одговорности управљача.
  • Борба против корупције и злочинаца.
  • Департизација и деполитизација свих нивоа власти, децентрализација система државне управе и повећање ингеренција локалне самоуправе.
  • Увођење својинског односа "друштвеног власништва" и друштвена контрола над стратешким ресурсима којима располаже држава.(Енергетика, обрадива земља, телекомуникације.)
  • Модернизација одбрамбених капацитета државе.
  • Култура, институције културе и ствараоци као државни интерес.

Држава која штити и брине о грађанима, и у коју грађани имају поверења је основна идеја модерне политике за коју се залаже ПКОМПАС. Можда је мањини која има само на начин да већина нема ништа, тренутно добро, али друштво које такве појаве дозвољава, дугорочно не може да опстане. Друштво мора да буде регулисано на начин да се монетарни цензус не узима у обзир када се постављају питања управљања државом или питања поштовања људских и грађанских права.

У такмичењу за положај у друштву, победа не може да се дефинише као тренутак у којем победник добија све, а губитнику не преостаје ништа. У супротном, друштво постаје систем неправде, који ће грађани, пре или касније да сруше, покренути потребом да успоставе праведнија правила.

Политички процес, мора да разуме историјске и социолошке факторе услед којих долази до слома неправедног душтва, и да, позитивним деловањем, предупреди такве појаве. Сви политички чиниоци морају да разумеју, да су насилна промена правила унутар друштава – револуције, последњи одраз непостојања политичког дијалога и позитивног процеса реалне политике унутар једног друштва. Такво, немоћно друштво, дозволило је да буде нагрижено системском корупцијом и управљано политички неписменом олигархијом, довољно дуго, да се спонтано створе широки друштвени покрети који својим деловањем покрећу тектонске поремећаје у политичком животу и почињу да следе оне политичке снаге које нису компромитоване или повезане са владајућом олигахијом. Насиље, које често прати такве друштвене потресе, је негативна последица, па је природно да приоритет модерне левичарске идеје буде спровођење демократских промена и широких друштвених и економских реформи. И зато КОМПАС, као модерна снага левице мора да се свим силама бори за демократско остваривање својих програмских начела. Последица оваквих промена је не само бољи живот грађана у праведније организованом друштву већ и избегавање насилних револуционарних промена, које, по природи, уз себе носе и одређени вид и количину неправде. За спровођење демократске борбе за социјалне и друштвене промене, модерна грађанска идеја социјалне равде мора да се ослони на сарадњу и договор са широким фронтом грађана и програмски сличних снага, некомпромитованих учешћем у економско-политичкој олигархији. Тај савремени, народни и грађански социјалдемократски фронт, градиће у аутентичној вољи грађана и законима републике, легитимитет за демократску борбу за бољи живот народа у Србији.

Пети део: О владавини лопова

Појава нове групације руковођене идејом социјалне правде, умањења економских разлика и социјално одговорног друштва, проузрокована је демагогијом и ароганцијом постојећих учесника у политичком процесу и дугогодишњем неправедном односу државе према грађанима.

Данашњи политички естаблишмент прихвата у своје редове само лопове. Круг политичара из различитих странака је лоповски, па је и природно да у своју браншу примају, сарађују и да политички промовишу, искључиво себи сличне. Овај принцип влада унутар странака, именовањем и борбом за страначке функције, преко функција у државном апарату а ограничавајућим законима умањује могућност грађана да се активније баве политичким радом. Утицај крупног капитала који је новцем избушио све стубове власти није само спољашњи. Власници капитала су се активно укључили у бављење политиком, ефективно претварајући високу корупцију у клептократију – владавину лопова. Многи политичари и људи блиски политици раде и лобирају за интересе домаћег и страног крупног капитала. Други пак, користећи се својим положајима у органима власти, отварају предузећа и сервисирају туђе интересе, омогућавајући да крупан капитал, мимо закона и поштеног надметања, наметне као монопол над свим економским процесима. Фингиране приватизације, уништавање државних предузећа како би њихова вредност приликом приватизације била минимална, намештање јавних набавки, креирање услова у којима само одређени привредни субјекти могу да учествују у пословима према држави или под државном контролом, запошљавање и рад на црно, као и све друге врсте политичког прикривања, заштите и учествовања у незаконитом понашања у привреди, довело је до пропадања мале привреде, затварања малих и средњих предузећа, јавашлука у пореском систему, и на крају потпуног колапса приватне иницијативе самих грађана Србије. Успон средње класе, која је политичка и професионална кичма сваког стабилног друштва, спречен је и заустављен. Последица је да су све поштене групе становништва сврстане у исту класу – класу сиромаха. Лоповска власт је, вишедеценијским преварама, осудила грађане Србије да буду робови крупног капитала, радници у туђим предузећима и надничари на туђој земљи. Руководећа кичма друштва мора да буде интелектуална и професионална средња класа, а економија да буде утемељена у предузетничкој иницијативи и пољопривреди у рукама пољопривредника. Производња, занати и услуге би требало да буду сконцентрисане у малим и средњим предузећа у власништву грађана Србије. Велики број грађана – предузетника, способних да се самостално издржавају, услов је за формирање средњег слоја становништва, умањење раслојавања и искорењивање сиромаштва. Крупан капитал повезао је велики број политичких и привредних субјеката у неразмрсиво клупко корупције, преваре и криминала. Та олигархија нема снагу, жељу ни могућност да прекине са досадашњим начином на који је функционисала, условљена и у стаху од потенцијалне уцене и одговорности, она ће се трудити из све снаге да се стање не промени и да до суштинских и коренитих реформи не дође.

Зато је бескомпромисност у реформама приоритет за политику коју прихвата и спроводи КОМПАС.

Она не може и не сме да улази у коалиције, економске односе, политичке договоре или одлуке које могу да је компромитују у остваривању својих политичких идеја и програма. Нова политичка снага мора да издржи све позиве и притиске олигархије да се прикључи постојећем политичком кругу, чиме би се њена оштрица отупила а она сама учинила безопасном. У групи политичких монополиста, у периоду од 2000. године па до данас, води се борба да се, приликом поделе јавних функција, узме или добије што је више могуће позиција на којима се директно управља имовином републике намењеној продаји – приватизацији. Тако позиционирани, на местима политичке контроле ресурса а у држави која уместо производње распродаје сопствену имовину како би преживела, могли су да учине правила приватизације флексибилнијим прибављајући себи материјалну корист. Истовремено, сво пословање које се обавља између државе и приватних предузећа пролазило им је кроз руке, па је злоупореба јавних набавки постала принцип. Намере интернационалног бизниса да откупи и приватизује капацитете који су се налазили у власништву државе, уз интересе међународног банкарског сектора, унеле су изузетно високе девизне суме, за чију су се контролу, припадници политичких елита бориле више од једне деценије. У тренутку у којем је у власништву државе све мање предузећа које је могуће продати за суме адекватне за одржавање буџета, мања је и количина новца за коју се политичке групације боре. У таквим околностима, подмиривање растућег броја чланова партија, који не припадају политичким странкама програмски или идеолошки, већ су ту из опортунизма, руковођени искључиво личним интересима, постаје компликованије. Немогућност интересног учлањивања и подмићивања грађана ситним услугама зарад сигурног гласа, довешће политичке ентитете до осипања. Губитак људских ресурса, неизоставно доводи до појачавања медијске кампање и блокаде мишљења које би се супротставило олигархији. Замена теза, и креирање афера у циљу скретања пажње са важних политичких догађаја, постаје једини начин за одржавање политичке предности и социјалног мира у условима у којима нема довољно средстава да се дефицитарни буџет прилагоди потреби патијских кадрова а већини грађана подмире растући трошкови живота у економији оптерећеној дугом и недостатком производње. У таквим условима, постаје могуће применити реалну политику као и издвајање социјалне компоненте као кључа за неопходне реформе. Појава нове групације руковођене идејом социјалне правде, умањења економских разлика и социјално одговорног друштва, проузрокована је демагогијом и ароганцијом постојећих учесника у политичком процесу и дугогодишњем неправедном односу државе према грађанима.

Шести део: Одговорност

Ефикасна борба против корупције не лежи само у санкцијама које би се изрекле прекршиоцима. У случајевима када сеизриче казна, штета је већ учињена. Паралелно са кривичном и прекршајном одговорношћу друштво би требало да познаје и категорију друштвене одговорности, која у овом тренутку не постоји у демократској и историјској традицији наше државе.

Правда, одговорност и етика у јавном животу

Држава која друштвену одговорност искључиво мери кроз рад судова, селективним спровођењем санкција над кривично и прекршајно одговорнима, је држава чије у којој нема ни правде ни права. Таква је ситуација у Републици Србији била до данас а и у 2013. години. Закони који се једнако примењују према свим грађанима, без обзира на њихов друштвени или материјални статус је темељ модерне правне државе. Ипак, чак и такво спровођење закона није довољно да би државу могли да назовемо праведном. Држава која жели да искорени системску корупцију, мора да делује превентивно. Ефикасна борба против ове болести која нагриза државу не огледа се само у санкцијама које република може и мора да наметне над прекршиоцима писаних норми. Јер, када дође до изрицања казне, штета је већ учињена. Раме уз раме са кривичном и прекршајном одговорношћу морају да стоје и категорије друштвене одговорности, које у овом тренутку не постоје у демократској и историјској традицији српске државе. Категорије друштвене одговорности које модерна демократска Србија 21. века мора да познаје у облику писаних правила су:

  • Грађанска одговорност
  • Професионална одговорност
  • Политичка одговорност
Али, на који начин подстицати одговорно понашање у оквиру грађанског живота, политичког и професионалног деловања, и на који начин санкционисати неприхватљиво понашање у све три категорије?

Грађанска одговорност

Подстицање одговорног грађанског понашања почива на васпитању у оквиру породице и школског система, који мора да има и васпитну, поред образовне улоге. Али, не може само да остане на томе. Одговорним грађанима мора да се понуди и материјални добитак који награђује њихов труд да се понашају као савесни чланови уже и шире друштвене заједнице. Грађанима који су допринели ширењу свести, помагали заједницу, колективно или индивидуално, мимо својих законских обавеза, годинама живели и радили без прекршајних пријава у складу са законским нормама, држава мора да понуди пореске и друге олакшице, у смислу попуста на државне намете и друге финансијске обавезе према државном апарату и јавним предузећима. Такође, неприхватљиво понашање грађанина, мора да буде санкционисано, или прекршајном пријавом или осудом грађанског суда части због непримереног понашања које у слову закона не захтева финансијску или другу казну. Такав систем казне и награде, уводи и ревитализује у грађанском животу, и у животу ужих заједница, појаву коју називамо притиском једнаких. У свест грађана Републике, ово уноси сазнање да ће друштвено неприхватљиво понашање наићи не само на осуду заједнице, већ и на акцију сународника у виду пријаве надлежним органима задуженим за спровођење законских норми. На тај начин, грађанин може туђу неодговорност да материјализује у виду повећања личног кредита друштвене одговорности, у друштву које одговорно понашање материјално награђује на исти начин на који неодговорност према друштву и држави кажњава.

Професионална одговорност

Професионална одговорност се налази на лествици изнад опште грађанске одговорности. Она не обухвата само понашање грађанина унутар друштвене групе, већ у ширем смислу дефинише одговорност индивидуе на свом радном месту, али не у смислу радне дисциплине, коју намећу правила правног лица у којем је грађанин, на основу закона Републике, радно ангажован, већ у смислу односа према правилима која намеће професија коју обавља. Нови век, неизоставно доноси професионални ангажман на већини радних места. Неквалификована радна снага, постала је део прошлости, и њено одумирање отпочело је индустријском револуцијом. Данас, сваки рад, чак и рудиментаран, захтева широк спектар знања, управљања машинама, познавање радног процеса, па у чак и најшира тумачења, данас утврђују да је професионални рад у ствари најзаступљенији у модерном корпусу радништва. Радник 21. века је члан друштва ангажован на послу који захтева његово професионално ангажовање и стручну оспособљеност. Укратко, дух времена захтева да су сви радници буду квалификовани у систему у којем на тржишту рада продају своја професионална знања и вештине. Професионални радник, за разлику од прошлих времена, данас годинама улаже у своје знање, и пратећи технолошке промене, и принуђен је да се трајно професионално усавршава. У таквом систему, време које радник проводи у усавршавању својих професионалних вештина, дефинитивно поскупљује њего рад. Одговорност коју професионални радник преузима на себе, обављајући задатке које му намећу професија и радно место, данас је недефинисана. Лиценцирање професионалних радника, унутар еснафски орјентисаних удружења професионалаца, омогућило би издвајање професионалног корпуса радника, унутар великог броја делатности, а корист од таквог професионалног радничког организовања, осетила би се на тржишту рада, не само кроз поштену цену рада, већ и кроз квалитет услуге коју купују сви они који имају потребу за ангажовањем туђег рада. Истовремено, еснафске коморе и удружења као и судови Републике, могли би, по законима који би регулисали професионалне делатности, да привремено или трајно одузимају лиценце, свим радницима, који су се у свом послу, кривично или прекршајно, огрешили о правила професије и радну етику. Тиме би се превентивно деловало на све оне који су до сада, злоупотребом професионалног рада, стекли себи материјалну или другу врсту користи, или неодговорним понашањем урушили углед професије или на други начин оштетили ужу или ширу друштвену заједницу или друштво у целини. Награда за професионално понашање, и одржавање угледа професији, била би регулисана како на тржишту рада, поштеном ценом, тако и званичним друштвеним признањима, која би била дефинисана тако, да носиоцу не доносе само друштвени престиж, већ и материјалну корист као повраћај малог дела део оне велике користи коју је професионалац својим радом и залагањем дао друштву. Слично грађанској одговорности, притисак заједнице једнаких унутар професије, уз сталну претњу привременог или трајног губитка права на обављање професионалне делатности, деловао би превентивно на злоупотребе професионалног положаја, каквих смо данас сведоци, не само у државном и јавном, већ и у приватном сектору.

Политичка одговорност

Политичка одговорност данас не постоји у Републици Србији. Она се мери не само кроз изговорену реч и дато обећање, како то данас медији и други чиниоци у формирању јавног мњења, воле да објасне, већ и кроз учинак и допринос друштву кроз професионални политички ангажман чланова друштва. Професионално бављење политиком је данас ретка област људског рада у којој није регулисано питање одговорности. Ако прихватимо истину да професионални политичари руководе друштвеним токовима и да су у прилици да одређују курс којим ће држава да иде, онда је јасно да је у њиховим рукама судбина друштва у целини. То их ставља у јединствен положај да од квалитета њиховог професионалног ангажмана, зависи квалитет живота, па и сами животи већине грађана. Тиме је њихова одговорност немерљива а ипак, данас, не постоји никаква законска одредница, која би могла да оцени квалитет и учинак њиховог професионалног ангажмана, на начин какав је могуће установити у другим професијама. Данашњи политичари ће да се позову да је изборни процес једини суд квалитета њиховог ангажмана, и чврсто ће бранити позицију у којој ће, у демократијама, њихов рад бити потврђен или демантован на изборима, тврдећи да је изборни резултат највећа и једина казна за групу професионалних политичара. Ипак, сведоци смо, да и поред изборних резулатата, у политичким олигархијама које материјалним или другим цензусом везују већину политичких организације и групе, без обзира да ли су у датом тренутку на фунцијама власти или у опозицији, бивши носиоци власти, за свој рад не полажу рачуне ни грађанима Републике, ни сопственом бирачком телу, па чак политичким организацијама из чијих су редова доспели на државне или јавне функције. Тешко је прецизно дефинисати политичку одговорност, будући да се оспоравање политичког рада увек може одбранити кроз указивање на трајне сукобе између власти и опозиције. У том процесу, професионални политичари ће, оспоравање сопственог рада, увек моћи да оправдају указивањем на чињеницу да је то “искључиво мишљење њихвих политичких конкурената”. Ипак, развојем друштвене свести кроз повећавање економске независности грађанина, неселективно спровођење закона као и награђивање грађанске и професионалне одговорности, учиниће да професионални политичар на изборима не губи само изборе, већ и политички легитимитет у очима бирачког тела. Задатак који себи поставља КОМПАС је да у свом политичком раду, материјалним доказима, сарадњом са слободним медијима и у свом јавном наступу константно и бескомпромисно указује на недостатак политичког легитимитета свих оних учесника у политичком животу који су у свом професионалном политичком деловању нанели штету како демократском процесу тако и држави и друштву, без обзира на партијску припадност, изборни резултат или популарност коју уживају.

Етика у јавном животу

Спровођењем реформи у државно-административном апарату и строгим односом према свакој врсти корупције унутар поменутог апарата, јача и моћ државе да се ефикасно суочи са политичким и техничким изазовима. Велики политички изазов урушавања државних институција је и пад критеријума етичности у самом друштву. Такво друштво нема јасан одговор на питање “Шта је то друштвено прихватљиво понашање?” Где се кроз призму друштвено прихватљивог понашања и деловања не посматра само појединац – физичко лице, већ и правна лица и грађанске, невладине, политичке и друге организације као и сваки облик удруженог јавног деловања. Заједнички задатак државе, кроз све облике власти, а у демократији и свих учесника у политичком животу је да одговор на ово питање пруже кроз инсистирање на поштовању закона, али и кроз трајно образовање и информисање грађана да је поштовање закона и правила једини начин да једно друштво створи и задржи епитет “пристојног”. Друштво које дефинише јавни морал као прихватљиво друштвено понашање у смилсу поштовања закона и писаних норми, уводи у свој живот динамику креирања јавног морала где је та динамика дефинисана као динамика позитивне промене у односу на слободу појединца – члана друштва. Тако утицај државе на јавни морал из традиционалне догматске категорије прелази у променљиву, где се као један од принципа промене уводи добро и слобода појединца у складу са јавним, то јест, друштвеним добром . То је процес орочен деценијама а не годинама и захтева потпуну реформаторску посвећеност свих политичких снага и одлазак са политичке сцене оних снага, чија се политичко-интересна идеја заснива на традиционалном поимању круте државне контроле над јавним моралом или на искључивости и одбијању да се прихвати друштво као категорија која еволуира и то у циљу личног политичког или економског интереса. Последица реформи државног апарата, не само у техничком смислу, већ и у смислу увођења и спровођења политичке одговорности, је постепена елиминација вулгарних механизама политичке борбе, какви постоје данас у политици Републике Србије. Ови механизми су најуочљивији у понашању и деловању средстава јавног информисања и многим облицима издаваштва али се могу уочити и у самом постојању и јавном деловању разних формалних и неформалних група и појединаца. Један од облика институционалне борбе против смањења етичности у јавном животу је и дефинисање шунда и кича у медијском, културном и уметничком деловању. Више од саме дефиниције, институције државе, попут министарства културе и просвете, академије наука, друштвених института морају да допринесу креирању предлога закона о опорезивању шунда подржаног од стране широког фронта. Увођењем пореза на шунд, зауставља се декаденција јавног морала. Тиме се не укида право медија или издавача да сами уређују сопствени садржај, али се додатним пореским теретом наплаћује привилегија да се економски и политички профитира употребом шунда и сличних садржаја, кроз повлађивање ниским страстима. Оквир у којем политички напади и утицај на друштво кроз шунд медије постају скупи, за последицу има и то да цео порески приход од шунд издања, може и мора да се искористи, на креирање медијских садржаја Јавних медијских сервиса, који пропагирају праве вредности као и на институционални социјални рад. Дугорочно, рад политичких чиниоца улази у зону друштвено прихватљивог, будући да је онемогућено да на лако приуштив начин, кроз средства јавног информисања, заступају интересе крупног капитала и разних неформалних центара моћи. Крајња последица повећања доњег прага етичног у политичком и друштвеном животу је виши стандард понашања који грађани усвајају као неопходни минимум. Тиме се и санкција за свако деловање ван закона, не доживљава само као неопходна зарад опстанка државних институција, већ и друштва у целини, као потреба очувања договореног и законом потврђеног степена јавног морала. Тиме је однос закона, државе и грађана између себе, једнако спроведен над сваким грађанином, без обзира на његов положај, основ за постојање правде у једном друштву. Без правде нема нити закона нити државе а самим тим ни живота народа.